This post is also available in: Macedonian

Ацо Шопов: Песма је свест о непрекидно мењањој стварности*

Ако се слажете, разговарали бисмо о Вашој поезији и преводилаштву, за које сте ове године награђени Змајевом наградом. Почнимо, дакле, од питања које није избегао ни један песник: у чему гледате смисао свог песничког опредељења? Питање бих поткрепио једним биографским и књижевно-историјским податком: своју значајнију песму Xанови (Ановите) написали сте још сао седамнаестогодишњак, уочи другог светског рата, а наставили сте с писањем и током револуције. Податак је без сумње занимљив, а наводим га присећајући се речи Станислава Шимића: „Можда је негдје натраг полазиште напријед”. 

Песник је истраживач. Али истраживач нарочите врсте. Он трага за нечим чега нема и што не постоји у природном реду ствари, откривајући њихов дубљи и трајни смисао. Пecма постоји јер не постоји у том реду. У противном, она постаје голи податак који нема никакве уметничке вредности. 

Смисао песничког опредељења и постојања видим у откривању оних унутрашњих суштина које песниковом маштом и у његовој песничкој лабораторији израстају у интегрални естетски доживљај. Премда поезија није моралисање и проповед моралним категоријама, она је веома јасан и активан однос, став, она је свест и савест песника и његовог доба. Али без естетског доживљаја нема поезије. А то значи да је све у њој подређено том доживљају и да тоталитет тог доживљаја не сме бити ничим нарушен, па ни некаквим „вишим” етичким принциима. 

Пролазио сам кроз многе фазе трагања, животног и песничког искуства и схватио сам да су најдаље отишли они који су се држали старе мудрости, да је смисао постојања у стварању и продужењу, а не у задовољењу рушилачког нагона. У том смислу, схватам и речи Станислава Шимића  да је „можда негдје натраг полазиште натпријед”. 

Критичари су готово једнодушни у оценама естетских квалификатива Ваше поезије, погогову песама из збирки Небиднина (1963) и Гледач во пепелта (Гатач у пепео, 1970). Тај трећи период у Вашем књижевном животопису, почиње још 1957. године, збирком Ветрот носи уба во време (Ветар доноси лепо време), али је баш он својевремено критичаре поделио: једни су Вас и даље сматрали песником лирске интиме и исповести, љубавно-меланхоличне кантилене, нежних и суптилних заноса срца и душе, неки други, вероватно више у праву, још тада су назрели да је Ваша лирска радионица све заокупљенија рациом у обликовним процесима стиха и песме, који су уједно и обликовни процеси Ваше сопствене митологије и философије. Да ли сам у праву ако констатујем да сте Ви од тада углавном тежили једном, рекао бих, поетском објективисању неких кључних колизија стално дешавајућих у човековом бићу, па се отуда и свест Ваше песме, или ако хоћете, њена поента, гради и афирмише као свест о егзистенцији која се потврђује у судaрима са реификованом човековом стварношћу? 

Од времена које помињете у Вашем питању па све до данашњег дана, у центру моје пажње налазе се питања људске егзистенције, отуђености и подвојености човековог бића. У једној сам песми изразио уверење да је пут до човека дужи од живота. Ова констатација, лишена свих илузија, може се некоме учинити као резигниран однос према проблемима које сам малопре поменуо. Али да ли је тако? Зар истицање чињенице да је живот недовољан да се дође до пуне, целовите човекове личности, не претпоставља истовремено и инсистирање на отклањању свих оних баријера које стоје на пут тога остварења. 

Песма није само свест о егзистенцији, она је и свест о себи, и због тога се и потврђује и остварује у непрекидном судару и са стварношћу и са самом собом. Другим речима, она је свест о непрекидно мењаној људској стварности и сопственог бића. 

У ствари, ако сам Вас схватио, битно се изменио и Ваш однос према песми. Међутим, сâмо то њено интелектуализовање није се смело изметнути у механичко адаптирање философских категорија, чију суштинску предоминацију осећају многи наши песници и писци уопште, али их несуштински, односно нестваралачки просто калеме на свој осећајни и духовни простор. Код Вас се дух морао ослободити за виртуелније узлете, али је витални агенс свих тих узлета ипак остала душа. Да ли се тиме бар донекле објашњава она каузалност чулне и спиритуалне симболике у Вашим новијим песмама? 

Поезија није ни етика, ни философија. Философске категорије, чија је предоминација збиља све очигледнија, добијају своје стварно значење уколико су и ако су утеловљене у естетском бићу песме. У мојим новијим песмама чулно и спиритуелно су збиља у строгој каузалној вези, али на тај начин, мислим, што се чулно често „раствара” у спиритуелне апстракије, а спиритуелно се „конкретизује” у чулне доживљаје. 

Сад је пред нама Ваша најновија збирка Гледач во пепелта. Ту је и песма „Грозомор„, коју сте прошле године у Књижевним новинама коментирали на следећи начин: „Реч је о речи, о њеној увек објашњаваној и увек необјашњеној моћи да нам за тренутак одшкрине врата једног света чудне лепоте и реда, а да нас затим, скоро у исто време, поново врати у живот који привидно тече даље својим хаотичним током”. Хоћете ли ми рећи да ли су неке тзв. лингвистичке индикације унутар философије Вашег песништва довољно иритантне да се од њих, као језгрених изражајних, и комуникативних одредница бића језика, може поћи даље у освајању нових врхова песничке уметности? 

Питање речи је основно питање које посебно интересује многе песнике данашњице. Како иначе објаснити коинциденцију, да многи од њих, скоро истовремено, али свако на свој начин, разматра ово питање као предмет својих песничких инспирација? 

Једна иста реч у рукама два различита песничка темперамента добија два различита значења. 

У збирци Гледач во пепелта, тачније у појединим њеним циклусима и песмама, посебно у песми „Грозомор” коју помињете, питање речи привлачи моју пажњу можда интензивније него што је то случај са Небиднином (Небиднина). Песму ,,Грозомор” доживљавам као једну метафору, као симболично-метафоричну представу о моћи и немоћи речи, која је „дивљи ујед у крви”, у уснама ,,змијско грожђе” и „ружа у грлу”. 

Од једног оваквот схватања речи покушао сам у својој најновијој збирци да приступим и многим виталним проблемима данашњице, настојећи да им дам једну трајнију, општу димензију. 

Преводили сте Змаја, Жупанчича, Крилова, Крклeца, Ростана, Крлежу, Тадијановића, Корнеја, Шекспира, Багрицког… Вас су такође преводили на све југсловенске и друге, светске језике. Подсетићу Вас, у вези са претходним питањем, да је Ина Јун-Брода у салцбуршсом часопису Књижевност и критика, под карактеристичним насловом „Wiedergeburt einer Sprache” (Препород једног језика), прошле године писала о Вашој поезији и тим поводом поред осталог закључила да је баш језик Ваша стална преокупација — „језик и реч, њихово значење за националну супстанцу”. Шта Вас, друже Шопов, подстиче на преводилаштво и је ли могуће ту „националну супстанцу” језика једног народа очувати у преведе ном тексту? Конкретно, каква су у томе смислу Ваша искуства са Змајевом поезијом? 

Преводим из потребе, као што и стварам из потребе. 

Још у првим покушајима, схватио сам да је преводилаштво стваралачки чин једнак по значењу оригиналном стваралаштву. 

Али, преводилац је суочен са језичком баријером. Ко је иоле покушавао да се бави превођењем, зна шта то значи.

Очувати у преводу „националну супстанцу” језика оног народа из чије се литературе преводи, веома је тежак и напоран посао. Рекао бих — сизифовски! Најбољи су они преводи који су успели да у свом језичком медију сачувају дух и главне одлике оригинала. 

Сродности језика могу бити велике замке неискусном преводиоцу. То сам разумео у сусрету са Змајем, као и са многим другим југословенским песницима. 

____________________

* Миодраг Друговац: „Разговор са Ацом Шоповoм”, Књижевне новине, 15.08.1970, стр. 12

Други разговори и чланци А. Шопова