This post is also available in: Slovenian

За мечта што нема да загине

Колку мечти, колку мечти гинат!
Сека мечта – како мртов лебед.
Ако сите в едно јато минат
Ќе побели есеното небе…

Ти ми рече: дигам бели едра,
ти в незнаен негде крај ќе минеш.
Но првата вечер – бела, ведра,
од срцево кој ќе ми ја скине!

Дали љубиш страсно и со вера,
или сум ти веќе туѓ и чуден
што љубовта своја не ја мерам
ни со аршин ни на кантар студен?

Можеби си сепак в едно права,
можеби те плаши мојот вихор, –
има луѓе младоста ја дават
да живејат спокојно и тихо.

Спокојството дамна сум го продал,
сега лугам без почин и пристан,
можеби се учам сал да одам,
но со љубов и со душа чиста.

Знам, виновник некои ќе ме сметат
ѕвездениот покрив да го сретнам,
а јас давам двајсет и шест лета
на земјава еднаш да го сметнам.

Ти ми рече: бели едра дигам,
мирен залив негде ќе те скрие.
Но срцево што секаде стига
лудо в секој морски бран ќе бие!

Ацо Шопов, Стихови за маката и радоста, 1952