This post is also available in: Macedonian

Поезија открива свет *

Ацо Шопов: За своје „откриће” Африке највише дугујем поезији Леополда Сенгора! Он ми је у својим песмама казао о црној Африци више него брда књига које сам прочитао спремајући се да сусрет с Африком буде што безболнији.

Ацо Шопов, члан Македонске академије наука и уметности, један је од утемељивача савремене македонске поезије. Писао је песме кад је испред себе, као модерно песничко искуство, имао писане македонским језиком само стихове Коче Рацина! То значи да је, заједно с Конеским и Јаневским, припадао оној малој групи поета-пионира, поета-занесењака који су, упркос тешком наслеђу прошлости, смело закорачили на нов пут, тражећи место под сунцем за нову, савремену македонску поезију. 

Иако превасходно песник, Шопов је био многоструко ангажован pисац: писао је критике, есеје, чланке, преводио је на македонски језик многе познате песнике других југословенских народа, и из класике (од Змаја до Жупанчича), и из савремене поезије такође. Преводио је, oсим тога са рускот, са француског: прошлог лета критика је, на пример, изванредно примила његов превод Сенгорове поезије: највећег афричког песника и председника Сенегала, Шопов је преводиo док је, као амбасадор, живео у овој пријатељксој афричкој земљи. За многоструко ангажовани рад добио је разна признања и награде – ако је то уопште значајно када је о песнику реч. 

Главна дела су му: Песни, Со наши раце, На Грамос, Стихови за мaката и радоста, Слеј се со тишината, Ветрот носи убаво време, Небиднина, итд. 

Шта о свом путу каже Ацо Шопов? 

♦ У мојој родитељској кући — када се данас у мислима вратим на своје детињство — као да је увек било места за поезију. Мајка је имала и много смисла и мно го љубави за поезију, и могу мирно да кажем да је она ту љубав пренела и на мене. Била је учитељица, у младости је и сама писала. Волела је да чита, много пута сам је затицао замишљену, с књигом у руци. Носила је негде у себи неку чудну песничку жицу, док смо били мали читала нам је или рецитовала или певушила наше народне македонске песме. Многе лепе, старе, лирски обојене народне песме знала је напамет. 

♦ У ствари, тек много касније, када сам у руке добио песме Коче Рацина, писане на македонском језику, схватио сам да ћу… бити песник. Опило ме то како је у поезији, модерној, сензибилној, борбеној одјекнула тада спутана македонска реч. „Ленка“ или „Тутуноберачите” и друге Рацинове песме, живеле су с нама: с њима смо друговали, рецитовали их на излетима. Били смо поносни што је тај забрањени, нeнeгoвaни, неразвијани македонски језик тако снажно и модерно одјекивао. Била је то нова савремена уметничка поезија на македонском и била је разумљива наша радост. 

♦ У гимназији, природно, учио сам на српскохрватском језику. Волео сам из тих дана учења многе песнике, пре свега оне који су били „школски писци“ — Змај, Шантић, Ракић. Али сам волео и оне који то тада још нису били — а то су стихови младе Десанке Максимовић, младог Давича. Од страних песника у то моје гимназијско време највише сам се одушевљавао руским песницима совјетске епохе, Мајаковским и Јесењином, касније је дошао и Блок. 

♦ Рођен сам у Штипу и кад је 1941. године дошао рат, било је тешко у мом родном граду: Бугари су насилно мобилисали, затварали су родољубе, депортирали „сумњиве“… У то сам време написао збирку којој сам чак био дао и име, али је за време једне провале затурена или уништена, те до данас јој ни трага нисам нашао! Изражавала је моја тадашња осећања, не само у социјалном смислу већ је износила и мој револт против бугарске окупације и против фашизма уопште… 

♦ Та моја илегална збирка песама дошла је негде 1943. у руке Ванча Прке, чувеног штипског револуционара и илегалца. Касније је проглашен за народног хероја. Био је студент Београдског универзитета, и као велики крлежијанац и сам је писао песме наравно под Крлежиним утицајем. Читајући моје песме дао ми је и прве похвале — написао је неколико ласкавих речи које су на мене деловале невероватно охрабрујуће. 

♦ Из Штипа сам отишао, кад сам за то добио одобрење, у партизане, најпре на Шар планину, потом у Албанију, а затим сам радио на кумановском терену. Тих дана су настале моје две песме „Љубав“ и „Очи“ до којих и данас веома држим. Биле су написане Вери Јоцић, касније је и она проглашена за народног хероја, тада је била наш руководилац. Била је дивна жена. Велики друг. У тим песмама први пут је дошла до изражаја она права моја песничка страна, ту се почео помаљати мој стварни песнички лик: била је приметна чежња ка интими, ка лирском медитирању. Мислим да ту почиње моје ослобађање од програмског у поезији и везивање за лирику,  јаче, слободније, непосредније. 

♦ Песму „Очи“, написао сам после њене погибије. Била је рањена на Осогову, у источном делу Македоније. Бугари су хтели да униште нашу јединицу, у једном окршају Вера је била тешко рањена, на врху званом Лисац. Повлачили смо се, нас је десетак било непрекидно крај ње. Три дана смо је на рукама носили, по беспућу. Крварила је. Када смо стигли до веће јединице где је могла да јој буде указана помоћ, било је касно: умрла је те ноћи. Сутрадан смо морали даље, а ја сам чуо да је мене помињала у свом последњем часу. Пали смо одмах потом у једну бугарску заседу, фашисти су били много јачи, али — то није никакав романтични партизански занос, верујте — ми смо ношени вером у Веру и њену Љубав коју је гајила према нама, кренули у јуриш и — пробили се. Њене очи које су живеле у свима нама, давале су нам снагу да истрајемо. Иако гладни, неопремљени, уморни, потукли смо их! Сви смо знали да је Вера била с нама. Остала је у нама, у мојој песми такође. 

♦ Када је у Скопље дошла Брана Перовић, члан ЦК СКОЈ-а, узела је моје песме и однела их у Београд. Нешто касније, за време Конгреса омладине Македоније, делегати Србије донели су ми драгоцен поклон: моју прву збирку песама, Песни, коју су другови штампали у Београду на македонском и донели је у Скопље. Тако се родила књига у којој су биле моје ратне песме, међу њима и „Очи“** и „Љубав“. Од тада је прошло више од тридесет година … 

♦ После рата све је ишло својим током. Моје старе гимназијске љубави, поезија Десанке Максимовић и Оскара Давича, и даље су живеле у мени, али сам тада стекао и једну нову, велику љубав која се звала Тин Ујевић. Привлачио ме и својим животом и својим стиховима. Његова поезија на изглед пуна разбарушеног, била је у ствари крцата мислима, осећањима. Волео сам Тина, и волим га. Читам га често и увек — чак и у песми коју добро знам! — откријем често неки нов тон, нову боју, нову мисао. 

♦ Онда је дошао Крлежа, много година после Ванча Прке, Крлежи дубоко оданог али на жалост неисказаног песника. Преводио сам Крлежу на македонски. Немам заиста ништа заједничко с његовом поезијом, али ме је она увек привлачила, и његов бунт, и његова иронија, и она крлежијанска подругљивост, и његова социјална расположења, и његове мисли. 

♦ Онда Андрић: много сам пута читао његов Екс понто и његове Немире. То су две драге моје књиге којима сам се често враћао. Збуњивала ме дубина Андрићеве медитације. Ако је тачно да је мој поетски израз, како пише критика, постао једноставнији и прочишћенији, онда је то резултат и тог мог непрекидног понирања у те недокучиве песничке дубине. Мислим да се то нарочито добро наслутило у мојој збирци песама коју сам назвао Небиднина, на српскохрватском, то је непостојање***. Не бих ипак, могао да кажем да је она настала под нечијим директним утицајем, пре бих рекао да је све то дошло некако само од себе, после много година рада, учења, читања, посматрања. То је пре сумирање једног песничког искуства у коме нема директних трагова ни Тина, ни Крлеже, ни Андрића, али у мени живи осећање дуга захвалности и осећање дивљења према тим мени драгим писцима. 

♦ Мене такође привлачи све што се догађа у богатом свету поезије уопште, и једна мала песма неког непознатог или тек рођеног нашег песника може да ме узбуди и да на мене изврши одређен утицај. Такође ме све више привлачи песничка класика. С радозналошћу сам проучавао песничко искуство Грчке и Рима. Петраркини Сонети су за мене јединствени образац за ту врсту поезије и сонете необично волим иако досад нисам написао ниједан једини сонет! Па Хомер: песник за сва времена, и лиричар и филозоф. Није данас могуће писати поезију тако како је он то писао, али и савремени песник може огромно да обогати своју песничку имагинацију и свој израз читајући га чак и после толико векова! Може да дође до ширине у изражавању, до јасније мисли, до чистијег стиха. 

♦ Веома добро пратим све што се дешава у савременој књижевности југословенских народа. Македонска литература је на том плану — по мом мишљењу — огромно натпредовала, толико се развила да нико више не може ни помислити да је на било који начин оспори. Улога поезије у том развоју македонске књижевности велика је, можда чак и пресудна. Од новијих наших књига које сам прочитао, на мене је посебан утисак оставила трилогија Добрице Косића: освојио ме је уметничком евокацијом прошлости. Трагедија и борба српског народа веома је слична с трагедијом и борбом македонског народа, па ми је то дело и сте стране било ближе. 

♦ Живео сам дуго у свету. Проучавајући, на пример, француску поезију, импресионирао ме је начин изражавања француских песника, свеједно да ли су у питању стари или нови, или најновији. То вреди за Бодлера и Рембоа, као што се односи и на једног Пјера Еманиела. Африка је на мене — на пример — огромно утицала: она је пре свега била невероватно откриће за мене. Отишао сам тамо с потпуно погрешним представама, иако сам се припремао да тај сусрет буде што безболнији. За то своје „откриће“ црне Африке највише дугујем богатој поезији Леополда Сенгора. Он ми је више казао о Африци него брда књига које сам прочитао! Он је од веровања, легенди, прича, успео да направи поезију која је један прави песнички универзум. Цео свет је сагледао кроз једно мало, непознато сенегалско место — своје родно место. 

♦ Сенгор је за мене један од највећих песника савременог света и сјајан пример шта поезија значи: колико може да каже човеку, без обзира колико је он, на први поглед, странац и туђин. Из тога сам за себе извукао драгоцен наук: ако човек хоће да боље упозна себе, своју земљу, свој народ, онда он мора да добро зна и  друге. И друго: кад себе и своју средину сагледаш из друге перспективе, рецимо из афричке, многе ствари које те код куће тиште постану много разумљивије, неке сасвим друкчије. А поезија у оба случаја игра неслућено велику улогу!
___________
* „Анкета Политике: Ко је на вас пресудно утицао и зашто?”,
Политика 15.02.1976, стр 17. Анкети водио Д. Адамовић.
** Податак није тачан: Песма „Очи” није објављена у збирци Песни (1944).
*** Македонски књижевни критичар Душко Наневски сматра да „небиднина не може, како се то чини, превести на српскохрватски са коб, која наговешћује само несрећу, гробну трагику, фатални крај; нити као неоствареност или немогућност, што предимензионира само једну, илузијску страну овог слојевитог појма; најмање као непостојање, јер, као што показује макeднoска историја, то је и те какво, жилаво постојање, насупрот свих коби, проклетстава, фатализма, неостварености, чак и немогућности” (О појму небиднина)
**** До 1976. године објављене су три прве књиги тетралогије Време смрти Добрице Ћосича, која ке изашла у периоду од 1972. до 1979. године.

Други разговори и чланци А. Шопова