Откако знам за себе, Ацо Шопов ми го поттурат како Славко Јаневски, и обратно. Ја сепак знам кој е Ацо.

Тоа е оној без кого сите тунели би биле мрачни!

(work in progress)

То је онај који чак и на базену за купање изиграва инвалида само да би преко реда дошао до одскочне даске.

То је онај што у музеј улази из пристојности, а излази из клозета.

То је онај коме на жиро-рачун стижу и љубавна писма.

То је онај без кога се не може замислити ни један одбор за подизање споменика Његошу**.

То је онај што пише песме а чита романе.

То је онај који све носи на челу.

То је онај што није Оскар Давичо.

То је онај који жари и пали, а после хлади и гаси.

То је онај што има једну руку у покрету а другу у отпору.

То је онај добри човек који је после постао књижевник.

То је онај што је главни и одговорни какав год кључ да узмеш.

То је онај који воли да пева соло масовне песме.

То је онај који никад неће пасти.

То је онај кога гурну у провалијy a он се попне на Тресибабу.

То је онај са којим се почиње прича од Ђевђелије до Триглава.

То је онај за кога причају да је директни потомак Верославе Тадић.

То је онај коме би Душко Митевић одлично лежао као син!

То је онај што чита слике и гледа приче.

То је онај који ће пасти на просјачки штап ако се укину жирији.

То је онај без кога се може, или не може.