This post is also available in: Macedonian

Шта је бескрај у човеку

Поводом нове збирке стихова Аце Шопова, издање „Македонска књига“, Скопље

Миодраг Друговац

Овај садашњи Шопов наставља Шопова из 1963. године, када је објављена Небиднина. Додуше, траг те еволуције је прилично дуг и протеже се много даље од Небиднине: његове наговештаје налазимо и у неким песмама збирке Ветар носи лепо време (1957). Још тада је проницљивији читалац, могао да има једну сасвим одређену нову представу о сутрашњем изгледу поезије А. Шопова, који се са ове своје најпресудније раскрснице није двоумио на коју ће страну упутити дух и душу, мисао и реч. И кад је меком лиризму и невиности речи показивао да им је дошао крај, он је поступао на начин превасходно дијалектички. Отуд, између осталог, дијалектику поезије А. Шопова краси врлина сврсисходне доследности. Коме и чему? − Себи као песнику и поезији као медијуму упорног, чак грозничавог проницања у тајне Жића и човековог Битка.

Сам чин проницања остваривао се код овог песника, рекао бих, у контрапункту са Паскаловом философском темом: Шта је човек у бескрају?, а изрицало га је имплицитно песниково питање: Шта је бескрај у човеку? − Изрицало, развијало и оправдавало! У ствари, овде је реч о слободној стваралачкој модификацији Паскалове теме или, о њеној модерној транспозицији. Човек у бескрају, лирски јунак у простору, није негација бескраја у човеку, простора, у лирском јунаку; и обратно. Но, иако се допуњавају, утичући једна у другу као река у море, ове две теме се ипак по много чему разликују: првом се заговара једна макрокосмичка човекова ситуираност; другом се одврћу слазине човековог микросвета. Зато је прва − могли бисмо рећи − философскија, док је друга песничкија тема. Постоје, међутим, и супротна становишта.

Код Шопова једна песма престиже другу, следећу; она потоња қао да образлаже претходну. Тај систем веза, чврсте унутрашње логике и кохеренције, готово је у истој мери евидентан на четири основна поетичка плана: мотивском и стилском, чувственом и интелектуалном. Сам систем је, међутим, остварен до перфекције у збирци Гледалац у пепео [или Гатач у пепео]: у осамнаест, дужих и краћих, али све самих антологијских песама, Шопов је бриљантно демонстрирао своје модерно песничко искуство, поетичку аутентичност, своју философску замишљеност пред корозивним човековим ЈА. Ранији свет чулног немира, овде је замењен светом непосредне обузетости човековом судбином, с тим што се њен анатомски снимак пројектује у светлу виталног трагизма, оловно тешког али и мудро усредоточеног на откривање истине о човековој злогласној отуђености.

Ипак, треба одмах рећи да се до тих истина долази тек пошто се уклони непрозирна мембрана вишеслојне метафоре, кад се, дакле, енергија њеног значења ослободи до мере са којом је већ могуће транспоновану мисао, ужлебљену у симболној структури речи, укључити у комуникацију ради разумевања интегралних вредности песме. Друкчије речено, ове нам се песме такође чине тајанственим (загонетним, вишесмисленим) и то не свим, него углавном оним структурама које су матичне или језгрене у естетском интегритету песме. Тим структурама је заједнички један називник: њих теоријски одређујемо као метафоре, само с том надопyном што се код Шопова врло често читаве поетске целине понашају вертикално степеноване метафоре великог и неконвенционалног естетског зрачења.

Што истински смисао тих метафоричких спрегова или целина није могуће убрзо дешифровати и критички објаснити, чини се да условљава раскошна звучна складност дистиха и катрена, обавезно римованих по класичној, рекло би се, прозодијској шеми; овај ритмички вез спољних облика песме, наиме толико је музички усавршен да га лако − можемо претпоставити философској поенти песме, оној − старомодно речено − њеној поруци.

Тако је бескрај у човеку озвучен и избављен сублимисаном лирском и философском евокацијом, како би се човек у бескрају нашао лицем у лице са мудрошћу свог опстанка. Тиме је и баук Пепела, или баук Смрти, дијалектички релативизован хуманистичким акцентима снажне естетске сугестивности. Но, релативизован, је ли и превазиђен?

_____
Чланак је објављен у листу  Политика, бр. 20425, 15-17.8.1970, стр. 12.
Нешто раније је на македонском објављен у листу Вечер, бр. 2176, 30-31.5.1970. стр. 9.