This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian

Aco Šopov: Ako postoji pesnički fatalizam, onda sam ja jedan od njegovih najvećih poklonika*

Druže Šopov, našoj javnosti je poznato da ste se kao pisac bavili isključivo poezijom. Zanima nas da li nekada niste osetili potrebu da se izrazite, da se iskažete i na neki drugi način?

Ne znam da li ću uspeti da dam kratak, precizan i zadovoljavajući odgovor na ovo Vaše pitanje. Ako postoji pesnički fatalizam, onda sam ja jedan od njegovih najvećih poklonika. Ljubav prema poeziji dugujem u prvom redu svojoj majci, njenoj maloj svesci pesama, njenom neostvarenom telentu, njenoj uvek usreptaloj potrebi da i u nemogučim uslovima ostane latentni pesnik. To je bilo odlučujuće. Ostalo je slučaj. Poezija je mladost lepote, žudnja za njom, pravo na nju, iluzija.

Ponekad pomišljam da ima bezbroj drugih načina otkrivanja sebe, ali ostavite me sa ovom iluzijom, jer su ti pomišljaji bez potvrde.

Iza Vas je nekoliko zbirki pesama. Vaši prvi stihovi bili su vezani za borbu makedonskog, odnosno za borbu svih naših naroda za oslobodjenje i, sigurno je, da su imali svoje začetke u danima borbe. Recite nam nešto, molimo Vas, o realnim, onim naoko nevidljivim, pobudama koje su, u to vreme ili kasnije, izmamile te vaše stihove.

Moji prvi stihovi nastali su kao spontani protest protiv jedne stvarnosti u kojoj sam živeo, koja me je neposredno okružavala. U početku tamni i puni mučnih osečanja, oni kasnije, pod idejnim uticajem naprednih društvenih snaga, dobivaju sve odredženiji smisao. U tome je presudnu ulogu odigralo kratkotrajno poznanstvo s jednim čovekom velike kmjiževne kulture, koji je kao student u Beogradu imao mogučnosti da bude u centru svih zbivanja. Taj čovek bio je Vančo Prke.

Prvi kontakti sa delima makedonskih pisaca prošlog i početkom ovog veka produbili su moju težnju i učvrstili me u uverenju da svoje pokušaje u poeziji činim na makedonskom jeziku. Želja da se progovori jezikom svoga kraja, jezikom svog naroda, pridružila se mom novom shvatanju ljudstog postojanja. To je bila 1941 godina.

Šta Vi mislite do koje mere jedan pesnik može koristiti kulturno nasleđe svog naroda? Recite nam kako to izgleda u savremenoj Makedonskoj književnosti.

Mislim da je suština pitanja u načinu koriščenja kulturnog nasleđa. U njemu se sastoji odgovor na pitanje dali delo jednog pesnika predstavlja dalje obogaćivanje i razvijanje jedne kulture u njenim sadržajnim i izražajnim oblicima. Razume se, tom se delu ne mogu postavljati neke uže ili šire regionalne granice, jer je kultura opšteljudska, ali se ona kao takva može ispoljiti potpunije samo ukoliko njeni stvaraoci dublje i svestranije sagledaju probleme i zahteve svoga vremena.

U delu pesnika Kočo Racina ja nalazim moga pitanja koja su mučila makedonse pesnike 19-og veka, ali je ovaj pesnik za razliku od predhodnih, umeo ne samo da ih drukčije pesnikči obliči, već da im da najadekvatnije rešenje.

Interesantni su, isto tako, i pokušaji i nekih savremenih makedonskih pesnika da se tkivo kojim je protkana makedonska narodna pesma iskoristi kao građa za stvaranje svoje sopstvene moderne vizije sveta.

Druže Šopov, Vi ste i direktor izdavačkog preduzeća „Kočo Racin“ u Skoplju, najveće izdavačke kuće u Makedoniji. S obzirom na to, a i kao pisac i javni radnik, Vi ste sigurno upoznati sa mnogim problemima izdavanja i prevodjenja. E pa, iz tog domena želimo da Vas nešto upitamo. Smatrate li da je dovoljno ono što se dosad učinilo na uzajamnom upoznavanju i širenju jugoslovenske literature različitih jezičkih područja?

Imao sam mogučnosti više puta javno da iznesem svoje mošljenje po ovom pitanju.

Normalno bi bilo kada bi svako, prvenstveno svaki kulturni radnik, mogao da prati literaturu drugog jugoslovenskog jezičnog područja, kao i na svom – u orginalu. Zar nije pomalo paradoksalno da mnogi od nas prate izvornu francusku, englesku, italijansku ili nemačku literaturu a da do slovenačke ili makedonske dolaze preko prevoda?

Ali ovaj problem je mnogo složeniji nego što se na prvi pogled može učiniti. S toga kao odgovor na ovo Vaše pitanje mogu reći sledeće: Imam utisak da se radi o impozantnom broju prevedenih autora i njihovih dela s jednog na drugi jugoslovenski jezik. Pogledajte samo kataloze izdanja svih naših izdavačkih kuća pa će te se uveriti da ovaj utisak nije pogrešan. Mnoga dela makedonskih pisaca prevedena su na sprpskohrvatski i slovenački, mnoga slovenačka i sprpskohrvatska na makedonski jezik. Potrebe svih naših škola, od najnižih do najviših, diktirale su i odgovarajući tempo u prevođenju […]

_________________________

* Intervju za literarnu redakciju RT Beograd, kraj 1960. god. Mašinopis is Fonda Aco Šopov, arhiva Makedonske akademije nauka i umetnosti. Tekst nije kompletan, nedostaje zadnja strana.