This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian

Simboličko kazivanje*

Miodrag Racković

U poeziji Aca Šopova mogu se otkriti dve linije; one obe polaze od individualnog pesnikovog iskustva. S jedne strane, ta poezija predstavlja pokušaj da se prevaziđe osećanje tragične čovekove prolaznosti, a sa druge, uzbudljivi opis prirode, na koju je bačena čudesna svetlost pesnikove tuge i njegovog napora da se pevanjem, dakle, stvaralačkim činom pomiri sa javom čiji nesklad uznemiruje njegovu svest. Time pesnik prevazilazi ograničenost ispovednog načina pevanja.

Sve to međutim za nas ne bi imalo značaja da Šopov nije pesnik koji doista ima moć da individualnom iskustvu dâ univerzalni smisao. Izbor pesama pod nazivom Predvečerje*, koji eksplicitno označava pesnikov strah od prolaznosti, ako i ne predstavlja u potpunosti stvaralaštvo Aca Šopova, ipak nam pruža mogućnost da istaknemo neke od osnovnih karakteristika ovog pesnika.

Pesnik retko uspeva da iz gomile reči koje mu navaljuju u svest izdvoji one ko je bi u potpunosti označavale njegovo individualno osećanje sveta. Traganje za pravim rečima je u suštini izraz etičkog odnosa prema stvarnosti koju stvaralac transformiše u pesmu, na taj način, individualno saznanje otima se pesniku i objektivizira se, postaje konačno − pesnik se u neku ruku odvaja od sopstvene pesme. Otuda i stalna potreba da se novim opevanjem iskustva dopuni slika sveta i isprave nekadašnje zablude. U toj stalnoj hitnji da se uhvati java u svim njenim promenljivim oblicima troši se pesnikovo biće isto kao što se troši i njegov život u večitom nespokoju („Radanje reči“). Ali ne treba zaboraviti da trajanje umetničkog dela van umetnika otvara i nove mogućnosti za pesnika, pesme postoje kao neka vrsta molitvenika kome se pesnik stalno vraća da bi sebe ispitao.

Ako smo pokušali da istaknemo neku vrstu primenjene poetike u poeziji Aca Šopova, mi smo u isto vreme težili da odredimo odnos pesnika prema sopstvenom pevanju. Za Šopova, pesma treba da opeva bol čoveka, pa se zbog toga pre obraća srcu nego razumu; ona je u isto vreme i okrepljujuća snaga koja otklanja nespokoje i može da nas ispuni novom hrabrošću:

Tijelo te moje moli:
pronađi riječ od koje − kad krikom se reče
nesvjesno krv počinje da boli,
krv koja korito traži da poteče.
Za takvu riječ tijelo moje te moli.
(„Molitva za običnu no još nepronadenu riječ“)

Međutim, pesničko delo je, osim što je transformisano individualno iskustvo, i način stvaranja veze između pesnika i sveta. S pravom je isticano da je poezija Aca Šopova ispunjena nekom vrstom romantičnog iskustva o postojanju tragičnog nesklada između pesnika i sveta. Zbog toga, pesme predstavljaju opise trenutaka u kojima taj nesklad trijumfuje, u kojima traje borba između čoveka i vremena koje mu nameće svoje zakone, između razuma koji bi hteo da se sa svetom pomiri i osećanja za koja haotična java predstavlja opasnost kojoj se treba suprotstaviti. Na taj način, pesničko kazivanje ne prestaje sa jednom pesmom, već gomilanje opisa trenutnih neodluka i poraza čoveka pred javom predstavlja svojevrsni oblik amplifikacije, pesme se nastavljaju jedna na drugu, stvaraju se čitavi lirski krugovi, koji samo uvećavaju značaj pesnikove borbe sa vremenom i javom. Kada smo govorili o nedostatku pravih reči za prava stanja, mi smo hteli da istaknemo jednu od posebnosti ove poezije: izvestan ciklički tok sličnih raspoloženja i stanja pesnikove svesti, koja u strukturi pojedinih pesama imaju različitu funkciju i različito mesto. Pa ipak, jedinstvenost utiska što ga imamo čitajući ove pesme predstavlja prerastanje saznanja o individualnoj tragičnoj sudbini u univerzalnu sliku sveta.

Istini za volju, treba reći da u poeziji Aca Šopova ne postoji pesnički opis u klasičnom smislu reči, pa se u tom smislu i ne može uzeti naše tumačenje amplifikacije. Pre bi se moglo reći da Šopov teži da uhvati promenljivosti unutrašnjeg pejzaža, prema kome ne može da bude indiferentan, smenjivanje optimizma ili očaja, koje se čudesno projektuje na njegovu poeziju. Može se slobodno reći da Šopov izgara u nastojanju da sebe izrazi, da simboličkim predstavljanjem sveta pronađe put koji vodi do njega. I dok je romantično osećanje sveta uvek podrazumevalo i bekstvo od realnosti, romantično saznanje označava pokušaj da se granice između pesnika i realnosti izbrišu. U tom smislu, motiv lutanja, toliko prisutan u njegovoj poeziji, izražava implicite pesnikovu veru da i pored zabluda, nenalaženja, prolaznosti, i pored zaludnih sanja i užasa življenja postoji mogućnost da se ostvari potpuni sklad sa svetom, neka vrsta harmonije svih elemenata realnosti koji se u životu otimaju pesniku iz ruku: u poeziji koja je otelotvorena istina i lepota. Zbog toga, Šopov ističe da je stvaralački čin oblik laganog nestajanja; ma koliko pokušavali da izrazimo sve vidove realnosti, uvek ostaje jedan njen deo koji ne može da dosegne hitleni i nepokorni duh.

U strukturi lirskog opisa motiv lutanja zauzima značajno mesto. Ali u poeziji Aca Šopova tragična sudbina čovekova dobija nove akcente, jer lutanje čovekovo nije određeno ciljem ili etičkim idealom ka kojem je okrenuto njegovo moralno biće, već je ono dokaz čovekovog prokletstva i njegove osuđenosti na život između dva nepostojanja („Nepostojanje“). Čak ni spasilačka moć poezije ne može da promeni niti može da utiče na zakon po kojem je čovekovo biće osuđeno da večno tuži. Ni reči ni lepota pesničkog govora ne mogu da odagnaju stravičan utisak haosa ništavila koje čoveka lišava razuma a svaki naš čin pretvara u zaludan grč i prolaznu težnju da se nešto u ustaljenom redu promeni. Pesničko ispovedanje postaje način ne da se prevaziđe već da se podeli podnošenje apsurda sa ljudima kojima se obraća pesnik. Sada pesnik postaje izabranik, moćnik ili patnik, kome je dodeljeno da prođe i sazna unutrašnji pakao.

Međutim, kada smo već spomenuli lirski opis, treba reći da on u sebi sadrži sopstvenu negaciju. Pesnikova ispovest gubi univerzalnost značenja i mi više ne posedujemo dodirnih tačaka sa pesnikom. Polako, pesnik počinje da se gubi u simbolima koje su samo u njegovoj svesti svetle tačke i koje mu omogućavaju kretanje kroz unutrašnji lavirint. Čitaocima ostaje jalovo zadovoljstvo da od simbola stvaraju sopstvenu sliku sveta ili da tumačeći ih krivotvore samog pesnika.

Ne treba ipak zaboraviti da je Aco Šopov pesnik kod kojeg su ovakvi padovi retki, za njega lirski opis predstavlja neku vrstu pripreme za takve stvaralačke pothvate u kojima jedinstvo opšteg i pojedinačnog, opisa i maksimalne ekonomičnosti pesničkih sredstava, simbola i neposrednog kazivanja tvori osobitu umetničku lepotu kao u pesmi „Lov na jezeru“:

Ustremila se ptica. Strvinar.
Uspravno s prijetnjom zaroni.
Tihne jezerska površina,
modre je tuge farovi.

Tamni udarci krila
tamo seku modrinu.
Od sjaja hladnog sivila
riba se u kljunu raskinu.

U ovom sažetom opisu smrti kao da je sadržana čitava pesnička umetnost Aca Šopova. Čitav pesnikov trud postoji valjda zbog ovakvih izuzetnih trenutaka u kojima se saznanje, iskustvo i tragično osećanje sveta čudesno sjedinjuju i stvaraju magični svet prave poezije.

U ovom slučaju simboličko kazivanje predstavlja oblik prevlađivanja realnosti i pokušaj da se posredstvom jezika, posredstvom reči napravi most između čoveka i sveta i time otkloni jaz koji postoji od romantičnih pesnika do danas. Najzad, romantično je svako osećanje koje u prvi plan ističe ne kosmički već antropološki smisao pojavnog sveta, romantična je svaka poezija koja doprinosi prevazilaženju suprotnosti između čoveka i realnosti.

Treba zameriti prevodiocu i sastavljaču izbora iz poezije Aca Šopova što nije dovoljno mara uložio prilikom prevođenja njegovih pesama. Pa ipak, Predvečerje može da predstavi Aca Šopova kao pesnika i u tom smislu zaslužuje pažnju naročito onih kojima jezik predstavlja barijeru za upoznavanje jednog od najznačajnijih makedonskih pesnika.
___________
* Теkst je objavljen u časopisu Savremenik, br. 8-9, Beograd, 1966, str. 235, pod punim naslovom: Simboličko kazivanje (Aco Šopov, Predvečerje, preveo Sreten Perović, „Grafički zavod“, Titograd 1966. )

Drugi književni portreti A. Šopova 
O stvaralaštvu A. Šopova, na makedonskom i na drugim jezicima

U Čitaonici Lirskog doma Ace Šopova nalazi se i izbor njegovih

pesama
rukopisa
prevoda sa stranih jezika
razgovora i članaka
citata