This post is also available in: Croatian Bosnian
Aco Šopov, Predvečerje *
Duško Nanevski
Prevođenje naših pesnika na druge jezike, koje je učestalo poslednjih godina, svakako je znak povećanog interesovanja, sa otvorenim mogućnostima za potvrdu vrednosti i prodora u nova podneblja. U prvom redu kad su zastupljeni solidnim izborom, što dobija određeno značenje i za jednu izrazitiju afirmaciju našeg pesničkog jezika. U tom smislu Aco Šopov ima izvesnu prednost kao do sada najviše prevođen makedonski pesnik. Pored niza zahvata u raznim panoramama i antologijama naše poezije, već se pojavilo i nekoliko knjiga njegovih izabranih stihova: na slovenskom Zlij se s tišino, na mađarskom Örök várakozó, na ruskom Ветер приносить погожие дни i, evo, sada, na srpskohrvatskom Predvečerje (Grafički zavod, Titograd, 1966).
Ono što i na prvi pogled odlikuje ovo izdanje, to je obilnost objavljene poezije, u izboru i prepevu Sretena Perovića. Na stotinak stranica ovaj izbor obuhvata priličan broj pesama iz više stvaralačkih perioda i razvojnih faza Ace Šopova, te se čini kompletan i zaokružen, sasvim dovoljan da predstavi njegovu poetsku ličnost i inspiraciju kroz raznovrsne motive i svojstvene oblike.
Više od obilnog zahvata čini utisak sigurnost samog izbora koji je ostvario Perović jednim ismišljenim komponovanjem. Polazeći od Pesme, kao mota shvatanja da je ona potpora pesnikovog postojanja, počinje sa „Rađanjem reči“ kao njegove prve muke i ekstaze, u celini donosi „Molitve“, te svete poeme ljubavi koja je životna metafora i njegova dominantna tema, zatim u nekoliko ciklusa širi njegovu bogatu poetsku intimu, prvenstveno poslednjim ostvarenjima iz Nebidnine, pridodavši im i lirske elegije iz prethodnih zbirki. Tako ova knjiga donosi i povezano jedinstvo pesničkih svetova i ujednačen izbor po liniji vrhovnih ostvarenja, koja pesnika predstavlja u jednoj antologijskoj svetlosti.
Međutim, pravo iznenađenje za nas predstavlja uspešni prepev njegove poezije. To što je Perović i sam pesnik, svakako je bila prva zaloga ovog uspeha. Ali je on nadvisio očekivanja ne samo poznavanjem i razumevanjem poezije Ace Šopova, nego više od toga jednim prodorom u naš jezik radi ove poezije, kao i naporom koji je nesumnjivo uložio da je podrobno shvati i preoblikuje na drugom jeziku. Da li je imao afinitet prema Šopovljevoj pesmi, ili je njome bio ponesen tokom rada, Perović takoreći spontano i neobično autentično predaje njenu ritmiku, pri tome zadržavajući sve što je moglo da ostane u prvobitnom obliku i koristeći se jednom već sagledanom mogućnošću čestih dodira sa originalom. Tome u prilog idu i pronađeni arhaični oblici reći, sa korenskom bliskošću, bojom bigora ili kamena, i istom sudbinskom patinom u predelu poetske slike. Kreativnost prepeva je, međutim, najizrazitija kad ublažuje oštrinu reći i njihov sklad sagledava u mekim tonovima i pitomim melodijama, kao čisto uhvaćena obeležja izvorne poezije.
Ovo ne znači da prevodilac nije ostavio tragove ishitrenosti, sa izvesnim predviđanjima i malim nesnalaženjem. Negde ćemo sresti netačno usvajanje naše reči, pa tako, na primer, „kamen tvrdina” je prevedena kao „kamena podloga”. Negde su se bukvalnim prenošenjem reči izgubile nijanse konteksta, kao prilikom zamene „zemjata ja kornam so čelo” sa „zemlju ja čupam čelom”. A često se mogu naći i ispremeštana ili dodata značenja postupkom jedne poetske slobode, koja „razgoluvam“ pretvara „razuzdam“ ili „stežna“ u „okiva“. Delimično ovo dolazi od teškoće da se i sa makedonskog prevodi, kao kod „kamena šuma izsemnina“ na ,,komena šuma smrzotina”, gde je osećanje zamenjeno predmetnim pojmom. Ili su to neizbežnosti neprevodljive prirode same poezije, kao sa fatumom „Nebidnina”, čija je mnogoznačnost svedena na „nepostojanje”. U svakom slučaju, to su nesporazumi jednog inventivnog preoblikovanja prevashodno pesničkim načinom, sa podređenošću bitnom smislu i osnovnom nastrojenju, što prepevu daje vrednost posebnog poetskog dostignuća.
Samim načinom prevođenja, tražeći izraz za svaku reč, Perović se nalazio u izvanrednoj situaciji sleđenja unutrašnjih tokova, da proniče u sintagme, da otkriva suptilne prelive jednog poetskog govorenja. I kroz duboki, kreativni doživljaj da dođe do svog razumevanja i osećanja ove poezije. Pored datih značenja i oblika u samom prevodu, ovo se naročito ogleda u njegovom kratkom eseju „O intimi Ace Šopova“, koji je objavljen kao pogovor. Vidljivo upućen u više kritičkih ocena i tumačenja, on iz jednog svog ugla sagledava pesnikovo mesto u svetu poezije, povezuje njegove stvaralačke motive sa idejama vremena, označava odlike njegovog stiha kojima se on izdvaja od poetskih strujanja danas. Iako pri tom akceptira neka gledišta i odredbe kritike, svojim produhovljenim projekcijama dolazi i do izvesnih novih sagledavanja poetske specifike. Po njemu, Aco Šopov je u osnovi „pesnik sa romantičnom inspiracijom”, koji, se zato što se „ne može pomiriti sa spoljnim, materijalnim redom u svetu”, povlači u svoju intimnu poetsku realnost, gde otkriva prostore jedne dublje humanizacije. Štaviše na jednom mestu primećuje da se njegova melanholična priroda namerno prepušta intimnoj nirvani, odbirajući putovanje kroz poetske svetove, u kojima „ublažuje u svoj bol do najveće moguće mere”. Ali odmah prepoznaje i jedan sasvim savremen senzibilitet, koji pod presijom moderne kibernetike „stalno traži i ne nalazi utočište”, jednim hodanjem od obale, „u čijem je procesu i toku i njegova misao”. Zatim dosta tačno dostiže i lirsku suštinu njegove poezije, kao „fluidno slikanje sopstvenih neostvarenosti, na platnu praiskonskih čovekovih htenja“, sa „nostagijom pogubljenih vrednosti” i „označenim snovima”. A time ujedno potcrtava i autentičnu pesnikovu pojavu, pesnika koji u jednom „tihom kretanju kroz dinamiku savremenog sveta”, snagom „uvek da ostane pitom i topao”, humanistički premošćuje doživljene kolizije, preobražavajući ih „u sliku i ritam” svoje elegične poezije.
Jednim ovako serioznim i probudljenim tretmanom, koji joj sam po sebi ukazuje dovoljan respekt, Perović je već sugerisao smisao i vrednost prevedene poezije. I to jednom iskrenom preporukom, sasvim nenametljivom, sa ostavljenim prostorom za drukčija interpretiranja, sa željom da ima najautentičnije dejstvo i duže trajanje.
__________________
* Tekst je objavljen u časopisu Rukovet, бр. 1, Subotica, 1967, стр. 64. Preveo sa makedonskog: M. Drugovac
________________
Studije i članci Duška Nanevskog o pesničkom stvaralaštvu Aca Šopova:
- За лирската суштина на поезијата во „Небиднина“. — Современост, 1964, XIV, 10, стр. 1049-1061
- Aco Šopov: Predvečerje.— Rukovet, бр. 1, Subotica, 1967, стр. 64.
- Лирика на црната небиднинина. — Небиднина / Ацо Шопов; (поговор) Душко Наневски. — Скопје : Македонска книга, 1970, стр. 49-59
- Лириката на црната небиднинина. — Современост, 1970, XX, 5, стр. 387-399.
- Лириката на црната небиднинина. — Македонската книжевност во книжевната критика. — Том III. — Скопје : Мисла, 1973, стр. 483-496.
- Лирика на црната небиднина. — Небиднина / Ацо Шопов ; (поговор) Душко Наневски. — Скопје : Македонска Книга, 1974, стр. 49–59.
- Во знак на Небиднина — Ацо Шопов: Одбрани дела, Скопје, Мисла, 1976. — Нова Македонија, 12.II 1976.
- Ацо Шопов : Поезија на црната Небиднина. — Македонска поетска школа. — Скопје : Мисла, 1977.
- За поимот небиднина.— Македонска поетска школа. — Скопје : Мисла, 1977.
- Aco Šopov pesnik crnе Nebidnine. — Izraz, 1978, XXII, 1-2, str. 42-54
- Ацо Шопов: Небиднина. . — Македонија, 1980, XXVII, 327, стр. 13-14.
- За поимот небиднина — По долго трагање, Ацо Шопов творечки го најде големиот збор што то бараа многумина и го нарече : небиднина. — Нова Македонија, 9.V.1982.
- Гласник на небиднината.— Стремеж, 1984, год. XXVIII, бр. 3-4, стр. 283-286
- Лирика на црната небиднинина. — Избор од поезијата/Ацо Шопов, Скопје, Македонска Книга, 1987, стр. 188-198
Drugi književni portreti A. Šopova
O stvaralaštvu A. Šopova, na makedonskom i na drugim jezicima
U Čitaonici Lirskog doma Ace Šopova nalazi se i izbor njegovih
pesama
rukopisa
prevoda sa stranih jezika
razgovora i članaka
citata