This post is also available in: Macedonian

Поезија као онтолошко искуство*

(Пе­ва­ње и ми­шље­ње Бран­ка Миљ­ко­ви­ћа и Аца Шо­по­ва)

Марија Јефтимијевић Михајловић, Научни сарадник Института за српску културу – Приштина са седиштем у Лепосавићу © Сенка Влаховић

Марија Јефтимијевић Михајловић

„Филозофи кад су уопће нешто,
у ствари су само прерушени пјесници“
Владан Десница

Мо­дер­на кри­ти­ка по­е­зи­ју че­сто по­сма­тра као јед­но ори­ги­нал­но он­то­ло­шко ис­ку­ство и с тог ста­но­ви­шта кри­ти­ча­ри вр­ше фи­ло­зоф­ску ин­тер­пре­та­ци­ју пе­снич­ког де­ла. Ова ана­ли­за за­сни­ва се на уве­ре­њу да по­е­зи­ја и он­то­ло­ги­ја има­ју исти пред­мет и под­јед­на­ко на­сто­је да из­ра­зе осно­ве би­ћа. У сво­јој сту­ди­ји о Анак­си­ман­дру, Хај­де­гер пи­ше да је ми­сао о би­ћу увек пе­снич­ко ка­зи­ва­ње, „пр­ва по­е­зи­ја ко­ја прет­хо­ди све­ко­ли­кој по­е­зи­ји”, а „сва­ки по­ет­ски ис­каз, у овом ши­ро­ком сми­слу, и у нај­ши­рем сми­слу по­ет­ског, је­сте у сво­јој осно­ви ми­сао”.[1]

Осве­тља­ва­ње по­ет­ског ства­ра­ла­штва не­ког пе­сни­ка из пер­спек­ти­ве он­то­ло­ги­је, под­ра­зу­ме­ва нај­пре раз­ма­тра­ње са­мог од­но­са по­е­зи­је и он­то­ло­ги­је. У фи­ло­зоф­ским реч­ни­ци­ма и ен­ци­кло­пе­ди­ја­ма, он­то­ло­ги­ја се де­фи­ни­ше као „уче­ње о Би­ћу као би­ћу” или „уче­ње о би­ћу по се­би”, или пак „уче­ње о Би­ћу уоп­ште”, би­ћу као та­квом, не­за­ви­сном од ње­го­вих по­је­ди­них ви­до­ва.[2] Овај од­нос под­ра­зу­ме­ва (због он­то­ло­шке ди­мен­зи­је) са­гле­да­ва­ње ши­рег кон­тек­ста уза­јам­них ве­за из­ме­ђу умет­но­сти и он­то­ло­ги­је. У са­гле­да­ва­њу од­но­са умет­ност – он­то­ло­ги­ја, тре­ба нај­пре уочи­ти два аспек­та: 1) он­то­ло­ги­ја умет­но­сти и 2) умет­ност и оп­шта он­то­ло­ги­ја.

Ка­да су у пи­та­њу по­ку­ша­ји утврђи­ва­ња он­то­ло­шког ста­ту­са умет­но­сти или умет­нич­ког де­ла, они су усме­ре­ни у три прав­ца:   а) у прав­цу оног ма­те­ри­јал­ног у ко­ме је де­ло оства­ре­но: бо­је, ка­ме­на, зву­ка (му­зич­ког) или зву­ка ре­чи… од­но­сно у прав­цу „фи­зич­ких свој­ста­ва ма­те­ри­ја­ла”, чи­јим се по­сред­ством умет­нич­ко де­ло „објек­ти­ви­зи­ра”, ма­те­ри­ја­ла са­гле­да­них у про­стор­ној и вре­мен­ској ди­мен­зи­ји; б) У прав­цу је­зи­ка – чи­ме се да­је при­мат је­зич­ким умет­но­сти­ма. При­ста­ли­це ове ми­са­о­не ори­јен­та­ци­је у кон­тек­сту он­то­ло­ги­је умет­но­сти су: Хај­де­гер, за ко­га је је­зик „ку­ћа би­ћа”; Га­да­мер, за ко­га свет ни­је ни­шта „по се­би” ван је­зи­ка; Л. Вај­сгер­бер, пре­ма ко­ме се „свет ства­ра ре­чи­ма”; Лот­ман, ко­ји је­зи­ку при­пи­су­је да је „тво­рац” „мо­де­ла све­та” или „сли­ке све­та”, итд. в) у прав­цу умет­нич­ког де­ла као „пред­ме­та” у све­сти, „естет­ског пред­ме­та”, или „објек­та суи ге­не­рис”. Ту при­па­да­ју фе­но­ме­но­ло­шка схва­та­ња Кон­ра­да, Ни­ко­ла­ја Харт­ма­на (у Есте­ти­ци), Ро­ма­на Ин­гар­де­на и дру­гих.[3]

У осве­тља­ва­њу ре­ла­ци­је по­е­зи­ја и он­то­ло­ги­ја тре­ба по­ћи од прет­по­став­ке о он­то­ло­ги­ји као нај­ши­рој осно­ви из ко­га би про­ис­те­као је­дан спе­ци­фи­чан при­ступ по­е­зи­ји. У том при­сту­пу не­по­сред­но су свр­сис­ход­ни не­ки од пој­мо­ва оп­ште он­то­ло­ги­је. То су, нај­пре, по­јам Би­ћа и по­је­ди­не ка­те­го­ри­је Би­ћа (про­стор, вре­ме, узроч­но-по­сле­дич­ни след), као се­ман­тич­ке ка­те­го­ри­је ко­ри­сте се у при­сту­пу књи­жев­ним, од­но­сно пе­снич­ким де­ли­ма. Та­ко­ђе, не­ки он­то­ло­шки пој­мо­ви (Би­ће, Ни­шта, Бог, Ап­со­лут…) ја­вља­ју се као „те­мат­ски еле­мен­ти” пе­снич­ких де­ла, чи­ме је ауто­мат­ски усло­вљен он­то­ло­шки при­ступ овим де­ли­ма.

Ис­тра­жи­ва­ња на­шег ра­да би­ће усме­ре­на пре­вас­ход­но на раз­ма­тра­ње он­то­ло­шких пре­ми­са по­ет­ског ства­ра­ла­штва Бран­ка Миљ­ко­ви­ћа и Аца Шо­по­ва, пре­ци­зни­је на од­ре­ђе­ну он­то­ло­шку ка­те­го­ри­ју – пе­ва­ње и ми­шље­ње. Ве­зе ме­ђу овом дво­ји­цом пе­сни­ка су мно­го­број­не: Шо­пов и Миљ­ко­вић су би­ли фи­ло­зо­фи по обра­зо­ва­њу, пе­сни­ци по во­ка­ци­ји, обо­ји­ца су ре­пре­зен­та­тив­ни по­сле­рат­ни нео­сим­бо­ли­сти, обо­ји­ца су те­жи­ли од­го­не­та­њу би­ћа све­та и би­ћа по­е­зи­је. Ту­ма­че­ње од­но­са пе­ва­ња и ми­шље­ња отво­ри­ће нам пут ка осве­тља­ва­њу две но­ве ре­ла­ци­је:

• од­нос пре­ма је­зи­ку и
• од­нос пре­ма ег­зи­стен­ци­ји.

Пе­ва­ње и ми­шље­ње као про­це­си људ­ске де­лат­но­сти из­но­се на ви­де­ло свој од­нос с је­зи­ком. Јер, и јед­но и дру­го су не­ка­кво ка­зи­ва­ње. У те­ме­љу ка­зи­ва­ња сто­ји ло­гос, ко­ји је ујед­но и име за би­ће. Пе­ва­ње и ми­шље­ње, као ши­фре је­зич­ког ус­тр­ој­ства при­па­да­ју сфе­ри ме­та­фи­зи­ке, од­но­сно он­то­ло­ги­је.

Од­нос пе­ва­ња и ми­шље­ња с дру­ге стра­не, отва­ра још је­дан про­блем, од­нос по­е­зи­је пре­ма егзистенци­ји. Од­но­си на ре­ла­ци­ји по­е­зи­ја и ег­зи­стен­ци­ја под­ра­зу­ме­ва­ју про­це­се ко­ји се до­га­ђа­ју уну­тар чове­ка спрам сло­ва, од­но­сно про­це­си уну­тар опред­ме­ће­ња и ис­ку­ша­ва­ња људ­ске суд­би­не кроз књи­жев­ност као про­дук­та чо­ве­ко­ве спо­соб­но­сти не са­мо да ми­сли и осе­ћа, већ да те две ства­ри обја­ви пу­тем умет­нич­ког пи­са­ног из­ра­жа­ва­ња. У том сми­слу по­је­ди­ни фи­ло­зо­фи не ви­де при­мат јед­ног чи­ни­о­ца у од­но­су на дру­ги, већ „од­нос јед­не ни­ве­ла­ци­је (исто је пе­ва­ти и би­ти) уну­тар једног ко­нач­ног во­ка­бу­ла­ра по­мо­ћу ко­га се на ре­ла­ци­ји књи­жев­ност – људ­ска ег­зи­стен­ци­ја, и унутар те ре­ла­ци­је, про­пи­ту­је шта је чо­век, шта је ње­гов пут и где уви­ре тај пут”[4] . Овим се питањи­ма враћа­мо на под­руч­је он­то­ло­ги­је, као што и упу­ћу­ју сле­де­ћи ста­во­ви: „Пе­сни­штво тра­жи при­ме­ре­ну реч ко­ја од­го­ва­ра на пи­та­ње шта је­сте ег­зи­стен­ци­ја”, од­но­сно „пе­смо­ва­ње зна­чи до­кучи­ва­ње ег­зи­стен­ци­је го­во­ром”[5]. Хај­де­гер је о од­но­су по­е­зи­је и ег­зи­стен­ци­је за­пи­сао ово: „Та­мо где се до­га­ђа (зби­ва) пе­снич­ко, та­мо људ­ски ста­ну­је чо­век на овој зе­мљи”. То зна­чи да уко­ли­ко се та­мо где се зби­ва пе­снич­ко до­га­ђа ста­но­ва­ње чо­ве­ка на зе­мљи, он­да, сва­ка­ко ва­жи и обр­ну­то, па до­ла­зи­мо до Хел­дер­ли­но­ве ми­сли „Пе­снич­ки ста­ну­је чо­век”[6].

Уви­ра­ње ми­шље­ња у по­е­зи­ју јед­на је стра­на про­це­са ко­ји је ре­вер­зи­би­лан. Уви­ра­ње пе­сни­штва у фи­ло­зо­фи­ју дру­га је стра­на тог истог про­це­са, чи­је ко­ре­не на­ла­зи­мо у за­јед­нич­ком ло­го­сном пореклу пе­ва­ња и ми­шље­ња. Ка­да је у пи­та­њу срп­ска ли­те­ра­ту­ра, од­но­сно по­е­зи­ја, не­за­о­би­ла­зан је у том сми­слу есеј Зо­ра­на Ми­ши­ћа из 1953. у ко­ме пи­ше да су пе­ва­ње и ми­шље­ње код нас најприсни­је би­ли здру­же­ни у до­ба ро­ман­ти­зма, што је на­ро­чи­то до­шло до из­ра­жа­ја код Ње­го­ша.[7]

У срп­ској по­е­зи­ји XX ве­ка, на­ро­чи­то у пе­сни­штву нео­сим­бо­ли­зма, зна­ча­јан по­мак у том сми­слу начи­нио је Бран­ко Миљ­ко­вић. Твр­де­ћи да „по­е­зи­ја ни­је ми­шље­ње ми­сли, већ ми­шље­ње пе­ва­ња”, он је по­е­зи­ју уз­ди­гао до ми­шље­ња, до ми­шље­ња чи­ји је пред­мет она са­ма. На тај на­чин је до­шло до де­кон­струк­ци­је тра­ди­ци­о­нал­ног лир­ског тек­ста где је лир­ска хо­мо­ге­ност раз­би­је­на пре­ла­ском са рав­ни ми­шље­ња на ра­ван са­ме по­е­зи­је[8].

До­са­да­шња раз­ма­тра­ња по­ет­ског ства­ра­ла­штва Бран­ка Миљ­ко­ви­ћа и Аца Шо­по­ва, до­ка­за­ла су по­сто­ја­ност он­то­ло­шких пре­ми­са на ко­ји­ма је њи­хо­во пе­ва­ње из­гра­ђе­но. Не­ки од ис­тра­жи­ва­ча су Миљ­ко­ви­ће­во ства­ра­ла­штво озна­ча­ва­ли као ап­со­лут­ну по­е­зи­ју[9]. Ап­со­лут­на по­е­зи­ја као вишезна­чан тер­мин с јед­не стра­не под­ра­зу­ме­ва те­мат­ско тра­га­ње за ап­со­лу­том, а са дру­ге, ап­со­лу­ти­зо­ва­ње пе­снич­ког је­зи­ка. Мо­гу­ћа су, та­ко­ђе, још два зна­че­ња овог тер­ми­на: ап­со­лут­на по­е­зи­ја мо­же се озна­чи­ти и као „иде­ал­на по­е­зи­ја”, с тим што је атри­бут „иде­ал­на” ва­же­ћи и са жа­нр­ов­ског и са ак­си­о­ло­шлог ста­но­ви­шта; за­тим, ап­со­лут­на по­е­зи­ја под­ра­зу­ме­ва пе­сни­ко­во ап­со­лу­ти­зо­ва­ње по­е­зи­је у од­но­су на соп­стве­ни жи­вот, или на жи­вот уоп­ште. Миљ­ко­вић је, не­сум­њи­во, из­јед­на­ча­вао соп­стве­ну по­е­зи­ју са соп­стве­ним жи­во­том, а по­твр­де тог из­јед­на­ча­ва­ња су мно­го­број­не: „Исто је пе­ва­ти и уми­ра­ти”, „По­е­зи­ју ће сви пи­са­ти”.

Ми смо се у ра­ду опре­де­ли­ли за је­дан дру­ги тер­мин, ко­ји по­ти­че од Хај­де­ге­ра и њи­ме озна­чи­ли ства­ра­ла­штво ова два пе­сни­ка-фи­ло­зо­фа. То је бит­но пе­сни­штво ко­је се од­ре­ђу­је као пе­смо­ва­ње ко­је не са­мо да те­ма­ти­зу­је пи­та­ње о би­ћу, и с тим у ве­зи па­ра­лел­но пе­ва­ње о бит­ном ус­тр­ој­ству са­мог оп­стан­ка, већ оно име­ну­је и го­во­ри не­што о иден­ти­те­ту би­ћа и пе­ва­ња, а за­хва­љу­ју­ћи истом ко­рен­ском за­јед­ни­штву с грч­ким пој­мом ло­гос за­сни­ва ко­ре­спон­ден­ци­ју с ми­шље­њем. Пе­сник бит­ног пе­сни­штва опе­ва бит пе­сни­штва, од­но­сно, пре­ма Хај­де­ге­ро­вим ре­чи­ма, „оства­ру­је оп­шту су­шти­ну по­е­зи­је”.[10] Он је ми­сли­лац по то­ме што се пу­тем пе­сни­штва пи­та о те­ме­љу свог по­сто­ја­ња, и то на на­чин свој­ствен пе­сми. Он је пе­снич­ки ми­сли­лац, то јест, су­бјект ко­ји ми­сли на пе­снич­ки на­чин, као и фи­ло­зоф, ми­сли и го­во­ри у скла­ду са ло­го­сом или, бо­ље, го­во­ри као ло­гос. Пе­сник бит­ног пе­сни­штва је­сте пре­вас­ход­но онај пе­сник ко­ји „ис­ку­ша­ва пе­снич­ки по­зив у сми­слу при­зи­ва­ња ре­чи као зден­ца би­ћа” (Хај­де­гер). Али онај ко ис­ку­ша­ва пе­снич­ки по­зив ни­је са­мо пре­вас­ход­но пе­сник, већ и ми­сли­лац. Пе­сник бит­ног пе­сни­штва ни­је, да­кле, са­мо пе­сник по се­би, већ је он пе­сник пе­сни­штва. У ње­го­вом пе­смо­ва­њу са­др­жан је дво­стру­ки за­да­так: да опе­ва то о че­му пе­ва и да пе­ва о пе­смо­ва­њу на на­чин ка­ко о дру­гим ства­ри­ма пе­ва „оби­чан” пе­сник.

Бран­ко Миљ­ко­вић је у пра­вом сми­слу био пе­сник бит­ног пе­сни­штва. По­и­ма­ње по­е­зи­је као не­га­тив­не он­то­ло­ги­је он је нај­пре­ци­зни­је из­ра­зио у есе­ју „По­е­зи­ја и он­то­ло­ги­ја”:

„У пе­сми ре­чи мо­ра­ју да по­стиг­ну сво­ју вла­сти­ту ре­ал­ност. То зна­чи да нас пе­сма мо­ра осло­бо­ди­ти при­су­ства ства­ри, ко­је тре­ба са­мо да се пред­ста­ве и од­мах за­тим иш­че­зну, као ми­рис. У то­ме сми­слу пе­снич­ка сли­ка је по­че­так од­сут­но­сти ства­ри и све­та, а ме­та­фо­ра и але­го­ри­ја су­штин­ско од­ре­ђи­ва­ње те на­ста­ле пра­зни­не. Та­ко жи­вот и свет би­ва­ју за­ме­ње­ни по­е­зи­јом. Али исто та­ко, са­мо на овај на­чин, по­е­зи­ја мо­же ствар­но по­ста­ти свет и жи­вот. Пе­снич­ка сли­ка не­ги­ра са­му се­бе и оспо­ра­ва се. По­е­зи­ја по­ста­је не­га­тив­на он­то­ло­ги­ја”.[11]

Ме­ђу ње­го­вим са­чу­ва­ним пе­сма­ма, об­ја­вље­ним у збир­ка­ма Уза­луд је бу­дим (1957), Ва­тра и ни­шта (1960) и По­ре­кло на­де (1960), из­дво­ји­ће­мо ци­клус „Кри­ти­ка по­е­зи­је”. Овај ци­клус пред­ста­вља сво­је­вр­сну де­мон­стра­ци­ју све­сти о при­ро­ди и ни­воу Миљ­ко­ви­ће­вог пе­ва­ња, али и жи­вље­ња и уми­ра­ња, јер „исто је пе­ва­ти и уми­ра­ти”. Овим ци­клу­сом Миљ­ко­вић је ак­ту­е­ли­зо­вао и од­нос пре­ма је­зи­ку, што је ујед­но и фун­да­мен­тал­но пи­та­ње сва­ке ин­ди­ви­ду­ал­не по­е­ти­ке. Свој став о је­зи­ку де­фи­ни­сао је у „За­мо­ре­ној пе­сми”:

„Они ко­ји има­ју свет
Не­ка ви­де шта ће са њим
Ми има­мо са­мо ре­чи
И див­но смо се сна­шли у тој не­ма­шти­ни”

Ов­де се функ­ци­ја по­ет­ског је­зи­ка пре­тва­ра у по­ет­ски прин­цип ко­ји ра­ђа пе­сму. Тај прин­цип нам от­кри­ва још јед­ну, за Миљ­ко­ви­ће­во ства­ра­ла­штво зна­ча­ја­ну ди­мен­зи­ју, ње­гов од­нос пре­ма ре­чи. Чо­ве­ку је, иако жр­тви, по пе­сни­ку, да­та јед­на ве­ли­ка сна­га – РЕЧ. Реч­ју он мо­же да ис­тра­жу­је с оне стра­не смр­ти, да до­ча­ра и при­зо­ве оно што са­мо при­жељ­ку­је, а че­га не­ма:

„Све што има­мо то су на­ше ре­чи”
(„По­све­та еле­ги­ја”)

Те­шко је утвр­ди­ти шта је „свет по се­би”, али ре­чи­ма мо­же­мо на­ћи сми­сао „за се­бе”. Реч се по­и­сто­ве­ћу­је са би­ћем и по­ста­је пра­во, људ­ско би­ће:

„По­на­вљам ре­чи ко­је су ми да­ле
Тај цвет тај ка­мен пти­цу што ис­кр­сну
Из ни­че­га, сун­це ко­је се рас­пр­сну
Над све­том ко­га су са­ме иза­бра­ле”
(„По­и­сто­ве­ћи­ва­ње би­ћа и ре­чи”)

Реч нас мо­же из­ве­сти из кру­га стра­шне из­ве­сно­сти смр­ти и уве­сти у свет „где реч има вред­ност суд­би­не и под­све­сти”. По Миљ­ко­ви­ћу, би­ће ре­чи ре­ал­но је до те ме­ре да мо­же да ис­пу­њу­је свет и да му од­ре­ђу­је суд­би­ну; код ње­га се ства­ри не са­мо по­и­сто­ве­ћу­ју са ре­чи­ма, не­го и за­ме­њу­ју ре­чи­ма: „зве­зде се рас­пр­ска­ва­ју као ме­та­фо­ре”. Оту­да је Миљ­ко­ви­ће­во пе­ва­ње из­јед­на­ча­ва­ње ре­чи и би­ва­ња, или ка­ко је пи­сао Хај­де­гер „бит је­зи­ка = је­зик би­ти”.

То Миљ­ко­ви­ће­во пе­ва­ње по­мо­ћу оп­штег је­зи­ка ко­ји пре­ра­ста у ме­та­фо­ре, нео­дво­ји­во је од „ми­шље­ња све­та”. Од­нос пре­ма ти­по­ло­ги­ји соп­стве­ног по­ет­ског је­зи­ка, као и од­нос пре­ма ре­чи као та­квој, мо­гу се раз­ма­тра­ти са са­свим дру­гог ста­но­ви­шта. Тај од­нос је нео­дво­јив од ње­го­ве по­е­ти­ке. Миљ­ко­вић је ре­ал­но­сти ства­ри су­пр­о­ста­вљао ре­ал­ност са­ме пе­сме, ко­ја по­чи­ње од не­по­сто­ја­ња, од иде­ал­ног ни­шта, а за­тим на­ста­је као „на­ди­ра­ње све­та у пра­зно”, као „дан из­ну­тра”. Пра­зни­на је ов­де он­то­ло­шки по­јам, чи­је ви­ше­стру­ко зна­че­ње Миљ­ко­вић же­ли да об­ја­сни. Пра­зни­на је иде­ал­ни про­стор пе­сме по ко­јем не­спу­та­не ре­чи при­вид­но пре­пу­ште­не са­ме се­би мо­гу оства­ри­ва­ти сво­је спо­је­ве. Пра­зни­на, као „уну­тра­шњи про­стор хер­ме­тич­ни­га пе­ва­ња”[12], има ме­та­фо­рич­но зна­че­ње. Она мо­же про­пе­ва­ти, мо­же све­тле­ти („то све­тли ње­на пра­зни­на”), по­се­до­ва­ти тон­ске вред­но­сти („свет овај пра­зно од­је­ку­је”), мо­же би­ти ме­та­фо­ра пе­сме или ме­та­фо­ра смр­ти. Ста­вље­на на­су­прот ствар­но­сти, и она са­ма, по­ста­је си­но­ним жи­во­та („Пра­зно је што тра­је, не чу­је се што је­сте”).

У есе­ју „Пе­сник и реч” Миљ­ко­вић пи­ше: „Са­мо реч мо­же да над­ви­си на­шу при­сут­ност. А има и ћу­та­ња ко­је то ни­је. Мо­ћи ћу­та­ти је исто што и мо­ћи го­во­ри­ти. Ћу­та­ње ни­је од­су­ство ре­чи већ њи­хо­ва спрем­ност да бу­ду ре­чи и да као та­кве бу­ду ка­за­не или ћу­та­не”[13]. Ов­де се, да­кле, ћу­та­ње мо­же по­сма­тра­ти као екви­ва­лент пра­зни­ни, али не би­ло ка­квој пра­зни­ни, већ оној у ко­јој се ства­ра пе­сма – ме­ђу­про­стор у ком се пе­сма ра­ђа, као што ћу­та­ње зна­чи пре­ег­зи­стен­ци­ју ре­чи:

„Ако ка­же­мо
ре­кли смо што ни­смо хте­ли ре­ћи
Ако ћу­ти­мо ни­смо ни­шта ре­кли
Али смо мно­го пре­ћу­та­ли
Сва­ка реч зна­чи оно што зна­чи ње­но ћу­та­ње”

Миљ­ко­вић је до­шао до са­зна­ња да и са­ма пе­сма, до­ве­де­на до са­вр­шен­ства мо­же у јед­ном тре­нут­ку, баш за­хва­љу­ју­ћи сво­ме са­вр­шен­ству, по­ста­ти пре­пре­ка да­љем кре­та­њу као што је то у по­чет­ној фа­зи пе­ва­ња би­ла ем­пи­риј­ска ствар­ност. И упра­во тај страх од де­фи­ни­тив­не спо­зна­је, од ко­нач­ног, од од­го­нет­ну­те тај­не иза ко­је ви­ше не­ма ча­ро­ли­ја, дру­ги је фун­да­мен­тал­ни енер­гет­ски из­вор Миљ­ко­ви­ће­вог пе­ва­ња, и чи­ни ње­го­ву тра­гич­ну осно­ву.

Ту по­зи­ци­ју Миљ­ко­вић све­сно угра­ђу­је у сво­ју по­е­ти­ку и она је на он­то­ло­шком пла­ну „дво­стру­ко про­дук­тив­на”: као тра­гич­ни при­зор фа­тал­не не­до­вољ­но­сти пе­сме у од­но­су на без­гра­нич­но бо­гат­ство и пу­но­ћу ствар­ног жи­вље­ња, и на дру­гој стра­ни, као пут ка су­шти­ни, ка ко­нач­ној исти­ни иза ко­је ви­ше не­ма ни­ка­квих дру­гих исти­на и ко­ји је пе­сник са­жео у ме­та­фо­ру смр­ти[14].

Пе­сма „Мо­ре за рад­ни­ке”, та­ко­ђе из ци­клу­са „Кри­ти­ка по­е­зи­је”, са­др­жи по­знат, Миљ­ко­ви­ћев прин­цип по ко­јем се „пе­сма не пи­ше, она се жи­ви”. Овај прин­цип пе­ва­ња пе­сник ни­је на­да­ље раз­ви­јао, али је све че­шће до­жи­вља­вао по­е­зи­ју као соп­стве­но пу­сто­ше­ње, да би се, ско­ро без од­бра­не, су­о­чио са сво­јим, на он­то­ло­шком пла­ну кључ­ним сти­хом: „Ево ме без од­бра­не ис­пред стра­шне са­мо­ће”. Ову сре­ди­шну иде­ју соп­стве­ног си­сте­ма пе­ва­ња и ми­шље­ња – „По­е­зи­ја је по­бе­да над пе­сни­ком”, Миљ­ко­вић је из­нео у есе­ју „Ор­фич­ко за­ве­шта­ње Але­на Бо­скеа”, по­во­дом књи­га Пр­во за­ве­шта­ње и Дру­го за­ве­шта­ње овог мо­дер­ног фран­цу­ског пе­сни­ка.

Ме­ђу­тим, Миљ­ко­вић на­сто­ји да про­на­ђе фи­ло­зоф­ски мо­ме­нат раз­ре­ше­ња пе­си­ми­зма. Тај мо­ме­нат про­на­ла­зи у 1) те­о­ри­ји веч­ног по­вра­ћа­ја ства­ри и 2) у при­ци­пу жи­во­та[15].

Те­о­ри­ја о веч­ном по­вра­ћа­ју ства­ри до­во­ди Миљ­ко­ви­ћа у ве­зу са Ни­че­ом:

„Чу­јеш ли зве­зда­ни си­стем мо­га кр­во­то­ка!
По­на­вљам: не­ки ће све­мир по­но­во да нас ство­ри
ма­кар сле­пог ли­ца и мрач­ног ср­ца док сун­це не про­го­во­ри над прет­њом цр­ног и отров­ног не­ког со­ка.”
(„Сун­це”)

Ка­да је у пи­та­њу дру­ги мо­ме­нат – прин­цип жи­во­та, тре­ба нај­пре ре­ћи да за Миљ­ко­ви­ћа жи­вот ни­је пе­снич­ки сим­бол као сим­бол смр­ти. Сим­бол жи­во­та он је на­шао у јед­ном од че­ти­ри еле­ме­на­та ста­рих хе­лен­ских „фи­зи­ча­ра”: у ва­три, ко­ја је оча­ра­ва­ла Хе­ра­кли­та. Већ у пр­вој зби­р­ци Уза­луд је бу­дим, Миљ­ко­вић је опе­вао иде­ју да је жи­вот=ва­тра, за­тим у ци­клу­су „Осе­ћа­ње све­та” у зби­р­ци По­ре­кло на­де, а нај­пот­пу­ни­је оства­ре­ње и из­раз на­ла­зи у по­след­њој збир­ци Ва­тра и ни­шта. По­пут хе­лен­ских ми­сли­ла­ца, Миљ­ко­вић је ве­ро­вао да је све ва­тра, од­но­сно, да у све­му има жи­во­та. Али, он не ве­ру­је у искон­ску сна­гу пра­е­ле­ме­на­та, по­пут хе­лен­ских фи­ло­зо­фа. По ње­му, „не­ма пе­пе­ла већ са­мо пла­мен ко­ји спа­ва” и за­то:

„Узми­те ша­ку све­жег пе­пе­ла
или би­ло че­га што је про­шло
и ви­де­ће­те да је то још увек ва­тра
или да то мо­же би­ти.”
(„По­хва­ла ва­три”)

Од мно­го­број­них пе­са­ма Аца Шо­по­ва, по су­ми зна­ња и уме­ња изд­ва­ја­ју се Не­бид­ни­на (1963), Гле­дач во пе­пел­та (1970) и Пе­сна на цр­на­та же­на (1976). Не­ки од ис­тра­жи­ва­ча, по­пут Ду­шка На­нев­ског, сма­тра­ју да се у ње­го­вом ства­ра­лач­ком ра­сту мо­жда нај­у­пе­ча­тљи­ви­је огле­да и ток ма­ке­дон­ске по­ет­ске ево­лу­ци­је[16]. Чи­ње­ни­ца да се са­зре­ва­ње це­ло­куп­не на­ци­о­нал­не по­е­зи­је огле­да у опу­су јед­ног пе­сни­ка, го­во­ри нај­ви­ше о са­мом пе­сни­ку, јер је пре­ва­зи­ла­же­ње са­мог се­бе нај­ве­ће уз­ра­ста­ње; то го­во­ри и о са­мој по­е­зи­ји и ње­ној тра­ди­ци­ји као нео­п­ход­ном те­ме­љу на ко­ме се тра­жи осло­нац.

Као и Миљ­ко­вић, фи­ло­зоф и пе­сник, Шо­пов је сво­јим по­ет­ским опу­сом по­ку­шао да да до­при­нос де­ши­фро­ва­њу „ши­фре би­ћа” и „ши­фре по­е­зи­је”. Је­дан од нај­бо­љих по­зна­ва­ла­ца Шо­по­вље­вог де­ла, ака­де­мик Ра­до­мир Ива­но­вић, пи­ше да Шо­пов у свом на­чи­ну пе­ва­ња и ми­шље­ња не­ма из­гра­ђен и де­фи­ни­сан фи­ло­зоф­ски си­стем; он да­је при­мат про­блем­ског над си­стем­ским и то сто­га што на­сто­ји да об­је­ди­ни у це­ли­ну ово­стра­ну и оно­стра­ну ег­зи­стен­ци­ју (фи­зич­ко и ме­та­фи­зич­ко). Ње­го­ва фи­ло­зо­фи­ја мо­же се де­фи­ни­са­ти као де­лат­на у пра­вом сми­слу ре­чи, ху­ма­ни­стич­ка, у скла­ду са гло­бал­ним Ду­хом епо­хе у ко­јој ства­ра и у ко­јој је чо­век пар­ме­ни­дов­ски схва­ћен као ме­ра свих ства­ри и ег­зи­стен­ци­јал­ну фи­ло­зо­фи­ју. На­ве­де­ним вр­ста­ма фи­ло­зо­фи­је Шо­пов же­ли да опи­ше три вр­сте би­ћа: 1) чо­ве­ка као при­род­но би­ће, 2) чо­ве­ка као дру­штве­но би­ће и 3) чо­ве­ка као ства­ра­лач­ко би­ће[17].

Тра­га­ју­ћи за су­шти­ном би­ћа све­та и би­ћа по­е­зи­је, Шо­пов исто­вре­ме­но от­кри­ва свој од­нос пре­ма је­зи­ку као и од­нос пре­ма ег­зи­стен­ци­ји. Ње­го­ва по­е­зи­ја је по­ни­ра­ње у ду­би­ну соп­стве­ног би­ћа. То по­ни­ра­ње за­по­чео је у збир­ци Слиј се са ти­ши­ном, тач­ни­је у пе­сми „Тра­жим свој глас”. Са­мо гла­сом „ди­вље ти­хим” и „пу­сто жу­тим” мо­же се из­го­во­ри­ти реч ко­ја је „твр­да ви­ли­ца вре­ме­на / што по њи­ва­ма кли­ја зу­би­ма се­ме­на”, реч ко­ја све пред со­бом ме­ље и мр­ви, али уме све, на­но­во у бо­лу да ро­ди. То тра­га­ње је за­по­че­ло мно­го ра­ни­је, он­да ка­да је за­по­че­ла пе­сни­ко­ва чу­де­сна и оп­се­сив­на игра са ле­по­том ко­ја је схва­ће­на као по­че­так и крај све­га (пе­сме „Ле­по­та” и „Ах, та ле­по­та”). Ле­по­та са сво­јом не­за­о­би­ла­зном ауром тра­гич­но­сти по­ста­је је­дан од нај­ком­плек­си­јих мо­ти­ва, на ко­ји­ма по­чи­ва ње­го­ва по­е­зи­ја. И у тој игри го­ње­ња и над­му­дри­ва­ња без ра­зу­ма ја­вља се дру­га по­лу­га ко­ја по­кре­ће свет, пе­сма. Од­го­ва­ра­ју­ћи сво­ме, све гла­сни­јем и бе­шњем, на­гон­ском у „кр­ви за­ви­ја­њу”, све­стан да је од се­бе са­мог и од сво­је пе­сме „чун осу­ђен да ло­ми не­по­зна­то”, још јед­ном за­зи­ва у пе­сми „Про­ме­на”:

„Дај при­ро­до, да смо и мој жи­вот и ја
да­ле­ко од сва­ког пу­стог при­ми­ри­ва­ња”

Нај­ду­бље по­ни­ра­ње пе­сник ипак оства­ру­је у ка­тре­ну „Ти­ши­на”. Ту се не го­во­ри о ти­ши­ни као „ка­ме­ном сми­ре­њу”, „ока­ме­ње­ном ми­ру”, „ле­де­ном спо­ко­ју”, с ка­квом је сим­бо­ли­ком ти­ши­на ра­ни­је при­су­ство­ва­ла у пе­сни­штву Аца Шо­по­ва. Ов­де је реч о оној чу­де­сно гла­го­љи­вој ти­ши­ни, ко­ја ће, ма ко­ли­ко не­из­ре­че­но би­ло ду­бо­ко за­ко­па­но, про­на­ћи сво­ју зо­ви­ну сви­ра­лу у не­из­ре­ци­во огла­си­ти у ре­чи, јер „је­зик на­ста­је из на­пе­тог од­су­ства је­зи­ка, па отуд и по­е­зи­ја чи­ји је суп­страт је­зик, на­ста­је из ти­ши­не”[18]. Ја­сно је да то за­ми­ра­ње ни­је уми­ра­ње, већ пре­на­тал­но ста­ње ре­чи чи­ји ће бол­ни до­ла­зак на свет би­ти оп­се­си­ја овог пе­сни­ка у сле­де­ћим фа­за­ма.

Екс­пли­цит­но пред­ста­вљен од­нос пре­ма је­зи­ку ни­је, ме­ђу­тим, је­ди­на по­тка он­то­ло­шке осно­ве Шо­по­вље­вог пе­сни­штва. Нај­при­сни­ја ве­за ње­го­ве по­е­зи­је са он­то­ло­ги­јом је­сте збир­ка Не­бид­ни­на из 1963. го­ди­не, чи­ји је на­слов го­то­во не­пре­во­див. Ба­ве­ћи се ње­го­вом ети­мо­ло­ги­јом и зна­че­њем, Сре­тен Пе­ро­вић га нај­че­шће озна­ча­ва као „Не­по­сто­ја­ње”[19], док Ра­до­мир Ива­но­вић схвата не­бид­ни­ну као „син­те­тич­ки сим­бол ко­ји вре­ме­ном ши­ри круг зна­че­ња не са­мо но­вим и пот­пу­ни­јим до­жи­вља­ва­њем скри­ве­не пе­снич­ке по­ру­ке и ла­тент­не енер­ги­је успе­шно кре­и­ра­ног нео­ло­ги­зма не­го и но­вом, све пот­пу­ни­јом и све ра­зно­вр­сни­јом ин­тер­пре­та­ци­јом”[20]. А сам пе­сник о то­ме ка­же: „По­сто­је ви­ше или ма­ње успе­шни пре­во­ди ове ре­чи, али ни­је­дан ни­је ус­пео да из­ра­зи њен су­штин­ски сми­сао. За ме­не ова реч из­ра­жа­ва сву суд­би­ну на­шег на­ро­да; ње­го­ве ве­ков­не бор­бе, стре­мље­ња, нео­ства­ре­не иде­а­ле, љу­ба­ви и пат­ње. Не­бид­ни­на је не­бид­ни­на и чи­ни ми се не­пре­во­ди­ва”.[21] У скла­ду са мо­дер­но за­сно­ва­ним ал­тер­на­тив­ним или хер­ме­не­у­тич­ким ин­тер­пре­та­ци­ја­ма, Шо­по­вљев гло­бал­ни сим­бол Не­бид­ни­на мо­же се ту­ма­чи­ти и као по­ку­шај да се на фи­ло­зоф­ском пла­ну до­сег­не есен­ци­ја или ап­со­лут­но са­зна­ње, јер га на то оба­ве­зу­је сте­пен и вр­ста да­ро­ви­то­сти ко­је по­се­ду­је. То је ујед­но и кру­ци­јал­на ве­за са Миљ­ко­ви­ће­вим пе­сни­штвом.

Пе­смом „Ра­ђа­ње ре­чи” Шо­пов у сво­јој по­е­зи­ји на­ста­вља јед­ну од нај­зна­чај­ни­јих те­ма сим­бо­ли­зма и нео­сим­бо­ли­зма, али и по­е­зи­је уоп­ште – чин ра­ђа­ња ре­чи ко­ји пре­ра­ста у пе­сму. Овај чин је при­ро­дан и ло­ги­чан на­ста­вак већ оства­ре­них пе­сни­ко­вих пре­о­ку­па­ци­ја, јер ако је у збир­ци Слиј се са ти­ши­ном схва­тао и опе­вао ти­ши­ну као по­тен­ци­ју ре­чи, као пре­на­тал­но ста­ње пе­сме, сад је он оп­сед­нут чи­ном ње­ног му­ко­трп­ног до­ла­ска на свет. Ка­ко реч у ре­флек­сив­ној по­е­зи­ји Аца Шо­по­ва има ко­смич­ку ди­мен­зи­ју, и чин ње­ног ра­ђа­ња мо­ра под­се­ћа­ти на пре­о­бра­ћа­ње ха­о­са у ко­смос:

„Чла­нак до члан­ка
На ка­ме­ну ка­мен
Ка­ме­на шу­ма
смр­зну­та.
Чвор у чво­ру
над ка­ме­ном ка­мен,
оба смо од ка­ме­на.
Ди­ми ноћ.
Реч удва­ја там­ни­на.”

При­су­ству­ју­ћи жи­вом чи­ну ства­ра­ња ми­стич­ног све­та пе­сме, пе­сник по­ста­је „ме­ди­јум”. Али, про­клет­ство га ни у ком слу­ча­ју не за­о­би­ла­зи: не из­не­дри ли тра­же­ну реч, не­ће се оства­ри­ти ни он, ни она („оба смо од ка­ме­на”), а успе ли у то­ме – опет ће би­ти по­ра­жен, јер „пе­сма је по­бе­да над пе­сни­ком”. Ство­ри­тељ­ска жр­тва је не­из­бе­жна, а још не­ро­ђе­на реч сво­јом си­ли­ном „ло­ми све сле­по­оч­ни­це”, без­из­ла­зно ту­ма­ра­ју­ћи пре­ма све­тло­сти. То ту­ма­ра­ње ће се про­ду­жи­ти све док реч не до­зре­ли, све док не по­ста­не по­пут „обич­ног др­ве­та” и на­лик „на овај ве­тар, на раз­ви­гор”, све док не са­жме и „чед­ност” и оно од че­га „крв по­чи­ње да бо­ли”. Та реч је кључ по­мо­ћу ко­га се мо­гу отво­ри­ти про­бле­ми људ­ске ег­зи­стен­ци­је, оту­ђе­но­сти и свих дру­гих ви­тал­них про­бле­ма да­на­шњи­це.

Та реч ко­јом се отва­ра­ју де­ве­та вра­та Шо­по­вље­ве по­е­зи­је је реч – љу­бав (за раз­ли­ку од Миљ­ко­ви­ћа, код ко­га је сна­га ре­чи моћ­ни­ја од сна­ге љу­ба­ви). Са­мо је она ка­дра да се ра­зап­не од по­чет­ка до кра­ја, да об­у­хва­ти све про­сто­ре по­сто­ја­ња. Та­мо где она не по­сто­ји – по­чи­њу не­бид­нин­ски про­сто­ри.

Стал­но при­сут­на у по­е­зи­ји Аца Шо­по­ва, љу­бав за­у­зи­ма цен­трал­но ме­сто у овој збир­ци, у ци­клу­су од је­да­на­ест „Мо­ли­та­ва мо­га те­ла”. Схва­тив­ши љу­бав као од­бра­ну од не­бид­ни­не, Шо­пов ства­ра псал­мич­но ин­то­ни­ра­ну по­е­зи­ју љу­ба­ви. Ње­го­ва се пе­сма у сво­јој ре­флек­сив­ној пу­но­ћи раз­ви­ла у пра­во бо­гат­ство ре­чи, сли­ка и ме­та­фо­ра.

Те­ло, ов­де, ни­је сим­бол чул­ног ко­је уки­да дух, већ оно „што међ две оба­ле ле­жи по­пут мо­ста”, ве­за је из­ме­ђу чул­ног и ду­хов­ног, из­ме­ђу фи­зич­ког и ме­та­фи­зич­ког. Са­мо у том спо­ју уза­вре­ле кр­ви и мо­ли­тве као ње­ног сти­ша­ва­ња, са­мо у том је­дин­ству не­по­мир­љи­вих су­прот­но­сти чо­век је оства­рен и по­сто­ји као чо­век. У том кљу­ча­њу зре­ле кр­ви ко­ја је „пра­ма­те­ри­ја”, за­чи­ње се реч пе­сме и реч мо­ли­тве:

„Огра­дих те с де­вет вр­то­ва, кр­ви,
за­тво­рих те у де­вет гр­ла,
што још тра­жиш, за­што ме про­го­ниш, кр­ви,
за­што сво­јим там­ним ко­пи­том пре­тиш,
за­што не­за­ја­жљи­во.”

Сам мо­тив не­бид­ни­не је мо­тив са огром­ном ра­ди­ја­ци­јом зна­че­ња; јед­но од њих ко­је је у скла­ду са љу­ба­вљу, нај­ши­ре схва­ће­ном, у Шо­по­вље­вом опу­су је­сте по­и­ма­ње не­бид­ни­не као фа­та­ли­стич­ког кру­га, као фи­ло­зо­фи­је љу­ба­ви, као игре ко­ја ро­би, из ко­је се не мо­же пу­сти­ти, јер:

„но­си нас тмур­на и не­ствар­на пли­ма,
це­лог жи­во­та пу­ту­је­мо јед­но дру­гом,
а сва­ко у се­би кри­је то што има.”

То пу­то­ва­ње је ду­го „чи­та­ву веч­ност” и во­ди „од се­бе до твог не­по­сто­ја­ња… / …од те­бе до мог не­по­сто­ја­ња”, или „из пе­сме у пе­сму”, ка­ко пи­ше у есе­ју „Пе­сник тре­ба да про­бу­ди ре­чи”[22].

По дра­ма­тич­но­сти и те­жи­ни пре­ви­ра­ња на дну са­мог би­ћа и би­ћа пе­сме, Шо­пов је нај­у­спе­шни­ји у тре­ћем по­ет­ском кру­гу. Пе­сме овог кру­га са­мо по­твр­ђу­ју да је он пе­сник са­ме пе­сме, пе­сник ко­ји из се­бе ис­пре­да пе­сму о пе­сми. Од­но­сно, Ацо Шо­пов је пре­о­ку­пи­ран ме­та­пе­смом, јер ње­го­ва пе­сма ма о че­му пе­ва­ла, увек нај­ви­ше го­во­ри о са­мој пе­сми.

Збир­ком Га­тач у пе­пео (1970) Шо­пов на­ста­вља да ис­пи­су­је ха­ги­о­гра­фи­ју пе­сме. Исто­и­ме­на пе­сма у све­га че­ти­ри сти­ха ак­ту­е­ли­зу­је прет­ход­но пе­ва­ње о чу­де­сном зна­че­њу и ро­ђе­њу ре­чи и пе­сме:

„Пе­смо, спа­сих те из кљу­на пти­це
по кр­ви што ми ше­та,
из цр­ве­ног не­ба упа­ље­них ве­на,
из тих да­ле­ко­во­да два не­по­мир­љи­ва све­та,
тих сун­че­вих ро­ђа­ја нео­д­го­нет­ну­тих ме­на.”

А за­тим на­ста­вља:

„О ру­жо у гр­лу, о зми­јо­гро­зде у усни,
ди­вљи свра­бе у кр­ви што се са со­бом спо­риш,
о зе­мљо отро­ва смр­то­но­сно уку­сних
о­тр­ља се ка­мен у пла­мен. Го­ри. Го­ри.”

Ова пе­сма по­ни­кла из уза­вре­ле кр­ви и мах­ни­тог кру­же­ња, мо­ра­ла је сво­ју су­шти­ну, свој пра­и­скон про­на­ћи у ва­три. Јер, ва­тра је од свих дру­гих ко­смо­го­ниј­ских пра­е­ле­ме­на­та моћ­на да осве­тли, да ожи­во­тво­ри, да опле­ме­ни свет и да­ру­је му чи­та­ву јед­ну ле­по­ту, што је и Миљ­ко­вић ми­слио.

Али пе­сма мо­ра да бу­де она Хе­ра­кли­то­ва ва­тра ко­ја се с ме­ром па­ли и га­си, ко­ја све у се­би сје­ди­њу­је. Ро­ди ли се та­ква пе­сма, ето све­ту ду­го оче­ки­ва­ног ог­ња, јер не­ма сва­ка ва­тра, па ни сва­ка пе­сма, пра­ву ме­ру. Че­сто се обе раз­бук­те и сво­јим пла­ме­ним је­зи­ком ва­тра, а сво­јом си­ли­ном пе­сма, зна­ју све­моћ­но да пр­же све око се­бе. Отрг­нув­ши се у сво­јој сти­хиј­но­сти од оно­га ко­ји их је сво­јом ту­роб­ном упи­та­но­шћу под­ста­као, окре­ћу се про­тив ње­га:

„Сад смо два све­та, два не­при­ја­те­ља,
две за­ра­ће­не стра­не,
сад смо без из­ла­за и про­тив ка­ме ка­ма.”

Из­гу­бив­ши кон­тро­лу над пла­ме­ним ре­чи­ма ко­је га ого­ља­ва­ју, тво­рац мо­ра са­мо да за­ва­пи:

„Зга­сни, пе­смо, у ог­њу што га за­па­ли са­ма”,

па да ча­ра­њем и про­ри­ца­њем из пе­пе­ла, оно­га што оста­не и по­сле пе­сме и по­сле пе­сни­ка, на­ђе од­го­вор: „Ко је по­бе­ђе­ни? Ко по­бед­ник?” Од­го­во­ра не­ма.

Тра­га­ју­ћи за тај­ном би­ћа и тај­ном по­е­зи­је, Бран­ко Миљ­ко­вић и Ацо Шо­пов у из­ве­сном се сми­слу на­до­ве­зу­ју на ње­го­шев­ску тра­ди­ци­ју ко­ја под­ра­зу­ме­ва од­го­не­та­ње есен­ци­је или ап­со­лут­ног са­зна­ња пу­тем по­е­зи­је. Њи­хов пут иде пре­ко је­зи­ка, у чи­јем је ко­ре­ну ло­гос, ко­ји је ујед­но и име за би­ће. Пе­сме обо­ји­це пе­сни­ка ек­пли­цит­но из­но­се њи­хов од­нос пре­ма је­зи­ку пре­ко од­но­са пре­ма ре­чи, а са­мо би­ће је­зи­ка та­кво је да ис­пу­њу­је свет и од­ре­ђу­је му суд­би­ну. Ду­гим ре­чи­ма, у те­мељ њи­хо­ве по­е­зи­је угра­ђен је Хај­де­ге­ров став „бит је­зи­ка = је­зик би­ти”, јер је она (по­е­зи­ја) из­јед­на­ча­ва­ње ре­чи и би­ва­ња, њи­хо­вог ства­ра­ња и њи­хо­ве суд­би­не. Ти­ме су отво­ри­ли но­ви хо­ри­зонт пи­та­ња: где пре­ста­је по­е­зи­ја а по­чи­ње фи­ло­зо­фи­ја? Да ли пе­сма зна­чи но­ву ег­зи­стен­ци­ју, ме­ђу­про­стор из­ме­ђу ро­ђе­ња и смр­ти?
________________
[1] Дра­ган М. Је­ре­мић, “Бран­ко Миљковић или пе­сник у тражењу сми­сла”, у: Есе­ји­сти и кри­ти­ча­ри, би­бли­о­те­ка Срп­ска књижевност у сто књига, Но­ви Сад – Бе­о­град, Ма­ти­ца Срп­ска – Срп­ска Књижевна За­дру­га, 1966, стр. 248.

[2] Ми­ло­слав Шу­тић: По­е­зи­ја и он­то­ло­ги­ја, Бе­о­град, „Вук Ка­раџић”, 1985, стр. 10.

[3] Исто, стр. 14-15.

[4] Бо­шко То­ма­ше­вић: Пе­сни­штво, књижевна те­о­ри­ја, ег­зи­стен­ци­ја, Бе­о­град, Про­све­та, 2003, стр. 5.

[5] Исто, стр. 28-29.

[6] Исто, стр. 6.

[7] Зо­ран Ми­шић: „Певање и мишљење”, у: Кри­ти­ка пе­снич­ког ис­ку­ства, СКЗ, Бе­о­град 1996, стр. 138.

[8] Но­ви­ца Пет­ко­вић: „Ин­вер­зи­ја по­е­зи­је и по­е­ти­ке”, у: По­е­зи­ја Бран­ка Миљковића – но­ва тумачења, при­ре­дио Ра­ди­во­је Ми­кић, Про­све­та – Ниш, Оп­штин­ска би­бли­о­те­ка – Га­џин Хан, 2003, стр. 19.

[9] Ми­ло­слав Шу­тић: „Миљковићева ап­со­лут­на по­е­зи­ја”, у: Ве­тар и ме­лан­хо­ли­ја, Бе­о­град, Ин­сти­тут за књижевност и умет­ност, 1998, стр. 259.

[10] Бо­шко То­ма­ше­вић, нав. де­ло, стр. 41.

[11] Бран­ко Миљковић, Кри­ти­ке (са де­ли­ма и ауто­ри­ма о пе­снич­кој умет­но­сти, при­ло­зи), Ниш, Из­да­вач­ка уста­но­ва „Гра­ди­на”, 1972, стр. 212.

[12] Исто, стр. 16.

[13] Бран­ко Миљковић: Кри­ти­ке, стр. 14.

[14] Са­ва Пен­чић, нав. де­ло, стр. 17.

[15] Дра­ган М. Је­ре­мић, нав. де­ло, стр. 241.

[16] Ду­шко На­нев­ски: „Ли­ри­ка на цр­на­та не­бид­ни­на”, у: Из­бор на по­е­зи­ја на Ацо Шо­пов, Ско­пје, Ма­ке­дон­ска кни­га, 1987, стр. 188.

[17] Ра­до­мир Ива­но­вић: „Фи­ло­зо­фи­ја и пси­хо­ло­ги­ја стварања Аца Шо­по­ва”, у: Вре­ме­ка­зи и књигокази, Но­ви Сад, ИТП „ЗМАЈ”, 2005, стр. 114-115.

[18] Ми­о­драг Па­вло­вић: „О струк­ту­ри пе­сме”, у: Ро­ко­ви по­е­зи­је, Бе­о­град, СКЗ, стр. 105.

[19] Сре­тен Пе­ро­вић: „Ин­тим­ни свет Аца Шо­по­ва”, по­го­вор из­бо­ру по­е­зи­је Дру­го долажење огња, Бе­о­град, Рад, 1977, стр. 93-104.

[20] Ра­до­мир Ива­но­вић: Реч о ре­чи, (По­е­ти­ка Аце Шо­по­ва), Бе­о­град, Но­во де­ло, 1986. стр. 77.

[21] Ци­ти­ра­но пре­ма: Ра­до­мир Ива­но­вић, Реч о ре­чи, стр. 70.

[22] Књижевне но­ви­не, Бе­о­град, 1. III 1969, стр. 9.

__________________
* Текст је објавлјен у зборнику: Духовност писане културе Срба у контексту културе балканских Словена, Лепосавић, 2006, стр. 91-105.
Скраћена верзија текста објављена је на македонском под насловом „Во потрага на битието на песната (Бранко Миљковиḱ и Ацо Шопов)“, Бранувања, Здружение на литература, култура и наука, бр. 2, јануар-фебруар, Струга, (2011). стр. 4-9.
__________________

Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових

• песама
• рукописа
• превода са страних језика
• разговора и чланака
• цитата