This post is also available in: Macedonian

Лирика Аца Шопова*

Оливера Недељковић (roђена Вуксановић), српска књижевница и библиотекар

Оливера Вуксановић

„Песник је у песми као у леденој пећини, као у непрегледној шуми где место дрвећа леже огромне, разбацане и скамењене речи. Он је тај који треба да их спасе смрти, да их пробуди из скамењеног сна, да оживи шуму, како би дрвеће почело да хода. Често он то и успева, а можда још чешће стоји у њој, у тој шуми, збуњен и беспомоћан, узалуд позивајући да му притекну у помоћ ранија песничка искуства. Узалуд, јер је свака песма једно посебно откриће, једно посебно песничко стварање које се не да поновити ако је већ једном докучено. И тако из песме у песму. Тек што се један круг затворио, нови треба отворити. И увек једно исто проклето питање: како?“1

У току своје поетске еволуције Ацо Шопов² је отворио четири таква лирска круга, четири видно заокружене, али не имеђусобно затворене целине³. Та четири Шоповљева лирска круга просто се преливају један у други: песме које су окончање једног, истовремено су и отварање следећег круга. Стога је његово поетско и мисаоно израстање лишено сваког наглог кидања и прелома. О томе и сам песник каже: „Изразити и суштински преломи у мојој поезији не постоје“, но одмах додаје да „постоје прекрeтнице и етапе које једна другу превазилазе и које одражавају моје песничко сазревање“⁴.

То континуирано сазревање аутентичног песничког гласа, болно и дуго као и свако друго сазревање постепено се кретало, по речима Георгија Старделова⁵ „од општег ка личном“, затим ,,само од личног“ и на крају, од „личног ка општем“ да би резултирало једним сасвим новим, зрелим и снажним, но сада једва препознатљивим, згуснутим гласом. Генеза једног од најлирскијих гласова македонске поезије и гласа који је тој лири, једини од свих, остао посве предан, текла је од громогласног борбеног поклича, преко себи окренутог шапата и сливања са тишином, до гласног космичко-песничког оглашавања.

Ту метаморфозу пратило је израстање једног згуснутог израза, сазревање и обликовање полуфункционалних и полисемних мотива – стожера око којих се конструише Шоповљева поезија (очи, лепота, промена, бела туга, крв, дрво, камен, тишина, небиднина, реч, жена, љубав, црно сунце, ожиљак) и разгранавање поетских слика.

Не би требало занемарити чињеницу да се, како рече Душко Наневски, „у његовом стваралачком расту можда најупечатљивије огледа и ток македонске поетске еволуције“⁶. Та чињеница да се сазревање целокупне националне поезије огледа у опусу једног песника, говори највише о самом том песнику, јер превазилажење самог себе јесте највеће узрастање, то говори подоста и о самој тој поезији и њеној традицији као неопходном темељу на коме се тражи ослонац. У овом случају, неимар је био упоран и предан свом послу, а постојећи темељи нити су били дубоки, нити чврсти да би били сигурно упориште. Кренувши тако од неизрађеног македонског песничког израза, налазећи ослонац у народној песми, његова лирика је на путу до своје пуне зрелине, заиста била оличење свих струјања и кретања у македонској поезији после рата. Тако прва Шоповљева збирка представља оглашавање језика на коме он пева, а година њеног објављивања (1944), по мишљењу Спасова, представља годину „наступа прве послератне генерације“⁷. Значај ове збирке истаћи ће и Миодраг Друговац напомињући да „од ње и партизанских песама уопште почиње фаза континуитета у развоју књижевности на македонском језику“⁸. Не мањи значај имаће и збирка Сихови о муци и радости (1952) и то не само као заокрет ка интимној поезији у еволуцији овог песника, већ као повод за једну „од најживљих полемичких расправа о легитимности интимизма у књижевности новог социјалистичког времена“⁹, да би његово зрело песништво снажно обогатило новију македонску поезију, значајно кореспондирајући са њом у свим равнима. То потврђује и Раде Сиљан констатацијом да је утицај збирке Небиднина и Гатач у пепео „на развој савремене македонске поезије од непроцењивог значаја“¹⁰.

Растући тако упоредо са изражајним могућностима тек нормираног књижевног језика и наглим успоном књижевности која је тек стасавала, песма Аца Шопова као да је ослушкивала и поштовала упутства која даје Миодраг Павловић кад каже: „Песма не сме да злоупотреби своју заводљиву истегљивост да не би постала аморфна, а ипак мора да искуша сваку своју могућност, јер у превазилажењу облика живи свој живот“¹¹.

Стога и при праћењу живота поезије, као и при праћењу сваког другог живота, треба поћи од њеног рођења.

Први у низу својих већ споменутих лирских кругова Ацо Шопов (не рачунајући у току рата изгубљену збирку Анови) отвара збирком једноставног и непретенциозног наслова – Песме. Ова успламсала, младићки и револуционарно бујна поезија и није друго до руковет од свега девет песама невелике уметничке вредности која убрзо стиче велику популарност: објављена је 1944. године у Куманову и у тек ослобођеном Београду, а већ следеће године у песниковом родном граду. Ова, као и остале збирке, којима Шопов шири овај лирски круг (Пруга младости са Славком Јаневским из 1947. године, На Грамосу и Нашим рукама, обема из 1950. године) дели судбину целокупне оновремене поезије са ових простора, која је не само постала обележје ратног и поратног времена, него и сама понела његов јасно утиснут печат.

То време и јесте и није било наклоњено поезији – јесте, јер је много нудило, није – јер је, можда, још више тражило од ње. Оно је, уистину, заносом свеопште визије, својом огњевитошћу, стихијношћу и надасве својом трагичношћу, пружило једно широко отворено инспиративно поље, али истовремено и захтевало од песме живу присутност у свакодневици која није имала ништа од свакодневног. Његов јасан захтев био је потпуно сливање поезије са историјом у гласу који мора да буде ангажовани поклич, али и вапај и кликтај и грцај у исти мах. То револуционарно време хтело је, како рече Отон Жупанчич, изричито песму „надахнуту данашњим добом“, али је и било потпуно спремно да ту песму прихвати као ретко кад и разногласје претвори у вишегласје. Оно јесте тражило истинску револуционарну поезију, али је тој поезији и нудило истински ореол. Она је заиста била „колут озарења око задимљеног и окрвављеног циља“¹².

Стога су и Шоповљеве песме из поменутих збирки дар времена ослободилачке борбе, социјалистичког преображаја и изградње земље, али исто тако и уздарје томе времену. Стога им се, из данашње перспективе, нарочито имајући у виду зрелијег и другачијег Шопова у следећим фазама, с правом приписују декларативност, патетика, екскламативност, неизграђеност форме и стиха („као да није имао времена да га дотера“¹³ каже Миодраг Друговац) са јасно уочљивим наносима епско-лирског народног и емфатичног пролетерског певања. С правом Георги Старделов констатује да ова фаза на поетске еволуције Аца Шопова поседује ,,доста добрих стихова, мало у целини успелих песама“¹⁴. И заиста, у свим каснијим изборима Шоповљеве поезије, из периода оглашавања присутне су само две песме – „Љубав“ и „Очи“. Иако је основни супстрат већине осталих песама („Нашим рукама“, „Карпош војвода“, „Гроб крај пута“), актуелност, одавно истрвен, ове две, заборав преживеле песме сведоче да чак и на самом почетку свога бављења лирским стваралаштвом, Шопов, ипак, није „патетичан фразер егзалтиран паролаш, јуришник из првих редова који не зна цену праве речи, истовремено речи-узвика, речи окривљавања и речи-мелема“¹⁵.

Већ у овим песмама Шоповљев лирски глас се на моменте издваја из опште какофоније револуционарног певања и већ тада, кроз, у првој фази, незаобилазну фабуларну потку његове песме, почиње да се провлачи оно суптилно и истанчано лирско да би та епска основа у следећим фазама лагано, али скоро потпуно, била прекривена. У песмама „Љубав“ и „Очи“ први пут се слива лично доживљено са општим и две велике љубави, љубав Шопова младића према девојци, саборцу, будућем народном хероју Вери Јоцић и љубав Шопова револуционара, слиле су се у јединствену, трећу љубав Шопова песника – у поезију. Стога је овај песник у чијем певању је јасно реализована Миљковићева апофтегма „Исто је певати и умирати“, песму „Очи“ и означио као пророчанство свога живота, а песму „Љубав“ својим првим песничким почетком. „У тим песмама први пут је дошла до изражаја она права моја песничка страна; чежња ка интими, ка лирском медитирању. Мислим да ту почиње моје ослобађање од програмског у поезији и везивање за лирику, јаче, слободније, непосредније“¹⁶.

Но, упркос снажној емоцији и исповедности која понорнички избија на површину, и у овим песмама, чак и кад се о љубави пева, „песма бунтом збори“¹⁷, чак и кад се пева о смрти вољене девојке, песма постаје химна слободи и апотеоза револуције. Мртве очи девојке, у својој антологијској, за мене најлепшој песми из НОБ-а, Шопов васкрсава као „широке, слободне, олујне“, као очи кадре да отму „подивљале муње од ноћи“, као истинске водиље револуције:

и борци под њима множиће се, цваће
у ледена јутра грејаће кó сунце
и никада неће престати да зраче.

Очи мртве партизанке постају опомена, освета, заклетва, гнев, ново борбено „вјерују“, пример једног сасвим новог човекољубља и подвижништва. Оне се уздижу као величанствени симбол тријумфа узвишености над трагичношћу, светлости над тамом и љубави над смрћу у њиховој борби која је свевремена.

Заокружујући свој први циклус, у овим песмама Шопов као да је испунио и све императиве које Бранко Миљковић поставља пред патриотског, револуционарног песника и његову поезију: „Заволети реч на нов начин, пронаћи неотуђени и слободни људски говор, изменити речи тако да буду кадре да дозову људско срце из изгнанства и човекове отуђености, учинити их носиоцима једног новог погледа на свет, учинити да револуција, која је победила у друштву, победи и у људском срцу, тамо где се она не може водити политичким и оружаним путем“¹⁸.

Поставши тако својеврстан излив срца још у фази заокруживања првог круга, песма Аца Шопова то свакако бива у збирци Стихови о муци и радости из 1953. године, која ће за многе критичаре (Старделов, Ивановић, Друговац, Ђурчинов) представљати, не безболан и неосетан долазак, већ истински продор интимизма и македонску послератну поезију. У тој збирци, коју критика означава као камен-темељац интимизма, али истовремено и камен-међаш са претходним певањем, исповедно постаје песникова главна преокупација. Оно коначно свом силином избија на површину и Шоповљева песма, почивајући на традицији романтизма и за њу незаобилазној раскошној еманацији емоције, постаје чисто хeрдeрлиновски схваћена, продужена метафора једног осећања. Но, упркос значајном помаку, зачетак другог лирског круга остаје лишен дубље рефлексије, али и већих искорака у могућности новокодификованог и верификованог књижевног језика. Разнежено исписујући „поетски дневник“¹⁹ у коме је аутобиографско врло наглашено и читљиво, Шопов се у искaзнoм слоју задовољава, из претходне фазе задржаном метафориком и гроздовима епитета. Зато су и ове, као и песме претходног круга, не одолевши оштром суду времена, пале у заборав, али само донекле: ни њих, заиста, нема у антологијама, па чак ни у изборима Шоповљеве поезије, али су зато, захваљујући већ поменутим полемикама, запоселе чврсто место у историји књижевности која је стасавала. У томе што су схваћене као „преломни моменти убрзане поетске еволуције“²⁰ јесте и њихов највећи значај.

Већ педесет година, збирком Слиј се са тишином, глас овог песника, оснажен постепено стеченом зрелином и већ значајним поетским и животним искуством, успева да пробије чврсту опну појавног и зарони у несагледиву, а још мање изрециву дубину сопственог бића. Да би то постигао, да би осветлио макар оно до чега се може допрети и да би спознао оно што се спознати дâ, морао је тај, већ интровертни, већ значајно редукована глас, бити подвргнут још значајнијој редукцији. То континуирано стишавање управо је водило снажном згушњавању мисли, кондензацији песничке слике, заобљавању форме и тако постизању чудесног сливања са тишином које песник захтева у наслову збирке. Тек такав глас могао је да зарони до оне дубине лирског субјекта која је изгубила све што је одсјај преламања површинског и појединачног, крећући се наново ка општем али квалитативно новом у односу на први круг. Историју стрпљивог и дугог израстања, по својој опорој мекоти, аутентичног гласа, песник исписује у песми „Тражим свој глас“. Већ ту се зачиње она тема болног искања начина да се запева о ономе што ,,боли и пече“, што тишти и за шта сам песник зна да је неизрециво. Заиста, само „дивље тихим“, и „пусто жутим“ гласом могу се огласити „руке са прстима од месечине“, као и сновидне и далековидне очи, слепе за оно свима видљиво и обично. Само таквим гласом може се изговорити реч која је

„тврда вилица времена
што по њивама клија зубима семена“,

реч која све пред собом меље и мрви, али уме све наново и да, у болу, роди. Није ли то она иста реч за којом ће Шопов почети да трага већ у следећем кругу? Ово „почети да трага“ само је условно речено, јер то трагане почело је много раније, управо онда када је почела и песникова чудесна, опсесивна, но у својој чудесности и опсесивности, опасна игра са лепотом која је схваћена као почетак и крај свега. То крајње панкалистичко доживљавање света Шопов у овој збирци, пре свега, излаже у песмама „Лепота“ и „Ах, та лепота“, па лепота са својом незаобилазном ауром трагичности постаје један од најкомлекснијих мотива на којима почива, боље рећи, живи и обнавља се, његова поезија. У чудесној игри гоњења и надмудривања без разума, без празног умовања „рађа се реч, рађа се друга полуга која покреће свет“, песма. Након тог рођења, песник се, у песми остварен, уморен у бесомучном вијању лепоте, повлачи у модрину коју убрзо крштава – небиднина. Песниково “ишчезавање у модрини” је краткотрајно повлачење након остварења, кратак предах, трен привидног избављења. Истинском песнику спокој модрине није истински спокој, јер прави спокој његов у неспокојном је, „наручју од пламена“. Четвртим катреном, Шопов складно спаја крај песме са почетком: на почетку прогоњен, сада је он тај који попут „озареног смртника“ у Бодлеровој „Химни лепоти“ благосиља и зазива своју прогонитељку:

Прострели ме, па све нека стане
без разума, без празног умовања,
па и блесак тога лудовања,
само блесак твој нека ми плане.

Одговарајући своме, све гласнијем и бешњем, урођеном, скоро нагонском „у крви завијању“, свестан да је од себе самог и од своје песме

чун осуђен
да ломи непознато

још једном зазива у песми „Промена“

Дај природо, да смо и мој живот и ја
далеко од сваког пустог примиривања.

Тиме се, по ко зна који пут, још један песник, без двоумљења, одлучује да просторе јаловог спокоја мења за чудотворно проклетство лутања.

У том суманутом окретању које је јасна антиципација стваралачког процеса, лирски субјект, попут облака у истоименој песми, острашћен, но

туђ сваком земаљском лику,
туђ и страстима својим

поседује свест о својој самоћи као незаобилазном услову за стварање. Шопов непрегледне просторе те самоће сажима у кратке форме, првенствено рафинирано моделоване катрене, не смећући са ума да се „само са жетошћу може досећи до оне виртуелне дубине речи и мисли, до духовног етимона“²¹. Медитивно понирање у дубину речи и као резултат тога, значајна елиптичност у исказу, карактеристика је песама „На језеру“ и „Лов на језеру“. Управо у овим песмама под патином благе ламентације, Шопов успева да настасијевићевски, уклеше сву драматику игре смрти и живота, светла и таме, па је „довршена песма у своме исклесаном облику као круг“²².

Но, највеће сажимање и најдубље понирање су, непорециво, постигнути у кaтрену „Тишина“, „прекрасном лирском медаљону“²³, како га назива Димитар Митрев у есеју „Поезија трајних вредности“. Управо захваљујући сажимању читавог једног света у четири кристална стиха, згуснути смисао песме се пробија и кипи на све стране. Но, без обзира на то за коју се од њених многобројних изнијансираних значења одлучили, сва она јасно одбацују поимање ове тишине као „каменог смирења“, „окамењеног мира“, „леденог спокоја“ с каквом је симболиком тишина раније присуствовала у песништву Аца Шопова. То је она чудесно глагољива тишина која ће, ма колико неизречено било дубоко закопано, увек пронаћи своју зовину свиралу и неизрециво огласити у речи, јер „језик настаје из напетог одсуства језика, па отудa поезија чији је супстрат језик, настаје из тишине“²⁴. Јасно је да то замирање није умирање, већ пренатално стање речи чији ће болни долазак на свет бити опсесија овог песника у следећим фазама. Реч је о оној тишини која се безгласно разуме са поезијом Стевана Раичковића, који у њој не види само сазревање, већ сазрелу песму:

Ја ћутим. И то је моја песма.
(„Песма траве“)

Реч је, дакле, о оној тишини која нас речима приближава, тишини о којој пева Славко Јаневски у песми „Портрет речи“. Та ћутња је једини прави еквивалент ономе што „притиска и пече“, па јесте „последњи израз свих мисли“²⁵. Зато је свака песма управо оличење немоћи, трошности и ефемерности речи, јер свака реч „казује само део онога што ћутање васпоставља у својој челичној синтези“²⁶. Зато песми, чији су животни сокови у језику, преостаје само сливање са тишином. Та тишина је једно од многобројних предворја небиднине у коју Шопов закорачује већ након нешто мање значајне збирке Ветар носи лепо време (1957).

Ова збирка, иако не доноси много новог, постаје значајан „мост међу ранијим и новијим искуством Аце Шопова“²⁷. Тај мост води кроз пределе љубави, завичаја, упитаности и неспокоја због долазаћег и бола због прошлог, у ствари, кроз све оне пределе којима је његова песма раније већ прошла, па се чини да је збирка управо једно подсећање пре него што се из упознатих поетских предела оде. Ипак, она се нешто дуже задржава на извориштима туге коју, за разлику од наглашено тамних тонова у сенчењу својих симбола (црно сунце, црна киша, црна жена, црни пепео, црна кора, црна вода…), боји у бело. Извориште ове „густо наплашћене“ туге као да је онај извор меланхолије са ког се напаја модерна поезија уопште, а та туга као да је изгубила глас оглашавајући се у Малармеовом „белом јецају бола“, па сада само немо плави просторе поезије Аца Шопова.

Овај лагани поетски ход збирком Ветар носи лепо време Ацо Шопов завршава на „самом рубу егзистенцијалног бездана“²⁸ да би безумни корак начинио 1963. године зашавши тако у тамни вилајет Небиднине. Сам наслов збирке скоро је непреводив. Бавећи се његовом етимологијом и значењем, Сретен Перовић га, најкраће означава као „непостојање”²⁹, док Радомир Ивановић схвата небиднину као „синтетички симбол који временом шири круг значења не само новим и потпунијим доживљавањем скривене песничке поруке и латентне енергије успело креираног неологизма него и новим, све потпунијом и све разноврснијом интерпретацијом“³⁰. Песник, и сам преводилац, о томе каже: „Постоје више или мање успешни преводи ове речи, али ниједан није успео да изрази њен суштински смисао. За мене ова реч изражава сву судбину нашег народа; његове вековне борбе, стремљења, неостварене идеале, љубави и патње. Небиднина је небиднина и чини ми се непреводива“³¹.

Спиритуално понирање у небиднину која коначно успешно сублимира појединачно у опште, започиње Шопов песмом „Рађање речи“. Овом песмом он у својој поезији наставља једну од најзначајнијих тема симболизма и неосимболизма, али и поезије уопште – чин рођења речи која прераста у песму. Овај чин је природан и логичан наставак већ остварених песникових преокупација, јер ако је у збирци Слиј се са тишином схватио и опевао тишину као потенцију речи, као пренатално стање песме, сада је он опседнут чином њеног мукотрпног доласка на свет. Како реч у рефлексивној лирици Аца Шопова има космичку димензију, и чин њеног рађања мора подсећати на преобраћање хаоса у космос:

Чланак до чланка
На камену камен
Камена шума
смрзлина.
Чвор у чвору
над каменом камен,
оба смо од камена.
Дими ноћ.
Реч удваја тамнина.

Присуствујући живoм чину стварања мистичног света песме, читалац не може да не помисли како се управо пред њим ствара онај „најбољи могући од свих светова“. Поезија то заиста и заслужује. У читавом том процесу, песник је „медијум“³², али проклетство га ни у ком случају не заобилази: не изнедри ли тражену реч неће се остварити ни он, ни она (,,оба смо од камена“), а успе ли у томе – опет ће бити поражен, јер „Песма је победа над песником“³³. Створитељска жртва је неизбежна, а још нерођена реч својом силином „ломи све слепоочнице“, безизлазно тумарајући према светлости. То тумарање ће се продужити све док реч не дозрели, све док не постане попут „обичног дрвета“ и налик „на овај ветар, на развигор“, све док не сажме и „чедност“ и оно од чега „крв почиње да боли“. Њена свемоћ је у њеној истини, али и у мелемној лажљивости, у умећу да се стиша налик „на све заробљенике мирне“, али и да се сулудо разигра. Неће помоћи у њеном тражењу ни затрпавање другим, окамењеним речима, јер под теретом хрпе камења издахнуће тек оживљена песма. Избављење је права реч, а права је само једна једина, она кадра да се разапне од рођења до лелекања, од живота до смрти. Та реч је „јединствен кључ помоћу кога се могу отворити проблеми људске егзистенције отуђености и свих других виталних проблема данашњице“³⁴. Она једино може да уведе и свет „затворен у себе, закатанчен са девет брава“³⁵, откључавши гвоздена врата храма који је „затворен у своју древност и голем од чекања“. Само пред тим кључем светилиште поезије се отвара „покорно и само“. Луда силина и калаузи овде не помажу.

Та реч, многопојавна, разнолика, увек наново жива и неодгонетљива, реч којом се отварају деветора врата Шоповљеве поезије је реч – љубав. Само је она кадра да се разапне од почетка до краја, да обухвати све просторе постојања. Тамо где она не допире — почињу небиднински простори.

Зато љубав, у поезији Аца Шопова стално присутна, у овој збирци и заузима централно место у циклусу од једанест „Молитава мога тела“. Схвативши љубав као одбрану од небиднине, Шопов ствара псалмично интонирану поезију љубави. Његова се песма у својој рефлексивној пуноћи „размахала вртоглавим каскадама речи, олујним сликама и метафорама“³⁶. У синестезијским спојевима она добија на својој сугестивној сликовитости, а у асонантности на својој мекој звучности. Овај циклус стога, али и због много чега изостављеног, представља „уз лирику Блажа Конеског сигурно врхунски домет нашег песништва посвећеног жени и љубавном осећању уопште“³⁷.

Већ у самом наслову циклуса (а наслов је код Шопова увек брижљиво одабран тако да интегрише поетску идеју) скреһе на себе пажњу привидни парадокс, јер тамо где почиње путено, где се оглашава „у крви завијања“, где почиње тело, свака молитва, свако обраћање духа духу, чини се, престаје. Ипак, овде тело није симбол чулног које укида дух, већ оно „што међ две обале лежи попут моста“ веза је између чулног и духовног, између физичког и метафизичког. Само у том споју узлуделе крви и молитве као њеног стишавања, само у том јединству непомирљивих супротности је човек остварен и постоји као човек. Зато је то тело и храм, али и „упорно и гладно као јаловица“, зато је „неостварених жеља стварни светионик“ чији је сваки „дамар надојен зрелином“. У тим дамарима, у том кључању зреле крви која је праматерија, зачиње се реч песме и реч молитве. Што је та „црна смола“ више спутана, све је похотнија, све жуднија:

Оградих те с девет вртова, крви,
затворих те у девет грла,
што још тражиш, зашто ме прогониш, крви,
зашто својим тамним копитом претиш,
зашто незајажљиво.

Нема тога што ће је зајазити, јер спутана, она је опет

слична неком свемоћном владару
у каквој тврђави недоступној.

Гине од чекања та крв, но „свест подрива“, тражи потпуно човеково поистовећивање са њеним диктатом тако да човек постаје „мрља крви која говори“, како би рекао у песми „Аутопортрети“ румунски песник Никита Станеску.

Како је једна од најсугестивнијих песама стваралачког опуса Аце Шопова, „Лузна“, „има нешто колико лично и човеку блиско, толико и космичко, галактичко, некакав језик звезданих шифара“³⁸, а како се у многочему изједначава са небиднином једнозначно тумачење комплексног мотива небиднине је немогуће. То је мотив који у својој истовременој синтези и полисемији омогућује огромну радијацију значења, а сваки уловљени зрак осветљава само делић тајне сазнања о саздању света и човека. Једна од тих зрака, само је једно од многобројних значења које у складу са љубављу, најшире схваћеном, у Шоповљевом опусу јесте поимање небиднина као фаталистичког круга, као филозофије љубави, као игре која роби, из које се не може пустити, јер:

носи нас тмурна и нестварна плима,
целог живота путујемо једно другом,
а свако у себи крије то што има.

То путовање је дуго „читаву вечност“ и води

од себе до твог непостојања…
…од тебе до мог непостојања.

а кад се допутује „од нас до нашег непостојања“ образован је још један круг, још један безизлазан покушај да докучи и достигне тајну љубави, бола, смрти, живота, свега онога што чини људско постојање, његову биднину. И још једно песмородно кружење у поезији Аце Шопова настављено у недоглед. Из круга у круг, или, како би то сам песник рекао, „Из песме у песму“³⁹.

Уобличени други круг лирике Аце Шопова убрзо ће постати чврсто језгро новог, ширег и обухватнијег поетског круга. Тај трећи круг, још многозначнији, још уобиченији и јединственији, не заостаје за претходним фазама Шоповљевог стваралаштва ни у драматичности и тежини превирања на дну самог бића и бића песме. Из свега што је о овој поезији досад речено, једна чињеница је незаобилазна: Ацо Шопов је песник саме песме, песник који из себе зналачки испрeдa песму о песми. Једном речју, Ацо Шопов је преокупиран метапесмом, јер његова песма, ма очему певала, увек о песми самој највише говори. Тако и у збирци Гатач у пепео (1970) која је темеъ овог круга, Шопов наставља да исписује хагиографију песме, час клечећи пред њом, час је, како то обично са светињом бива, скрнавећи и разобличавајући.

На самом улазу у нови лирски круг, у песми чији се наслов симболично раскрилио и обухватио целу збирку, Шопов у свега четири стиха евоцира и актуелизује претходно певање о чудесном зачећу и рођењу речи и песме:

Песмо, спасих те из кљуна птице по крви што ми шета,
из црвеног неба упаљених вена,
из тих далековода два непомирљива света,
тих сунчевих рођаја неодгонетнутих мена.

И одмах затим објављује:

О ружо у грлу, о змијогрозде у усни,
дивљи сврабе у крви што се са собом спориш,
о земљо отрова смртоносно укусних,
котрља се камен у пламен. Гори. Гори. Гори.

Таква песма, отета из вековног пакла што „ври под срцем“, поникла из узавреле крви и махнитог кружења, морала је своју суштину, свој праискон пронаћи у ватри. Једино је ватра она од свих других космогонијских праелемената, моћна да осветли, да угреје, да оживотвори, да отопи „камене смрзлине“, да продужи живот, да оплемени свет, да му дарује читаву једну лепоту.

Али, песма мора да буде она Хераклитова ватра која се смером пали и гаси, која све у себи сједињује. Роди ли се таква песма, ето свету дуго очекиваног огња, јер нема свака ватра, па ни свака песма, праву меру. Често се обе разбукте и својим пламеним језиком ватра, а својом силином песма, знају свемоћно да прже све око себе. Отргнувши се у својој стихијности од онога који их је својом туробном упитаношћу подстакао („Човек сам. А што је човек?“), окрећу се против њега:

Сад смо два света, два непријатеља, две зараћене стране,
сад смо без излаза и против каме кама.

Изгубивши контролу над пламеним речима које га огољавају и пеку у том огољавању, творац може само да завапи:

Згасни, песмо, у огњу што га запали сама

па да чарањем и прорицањем из пепела, онога што остане и после песме и после песника, нађе одговор:

Ко је побеђени? Ко победник?

Одговора нема. Згаснула песма преметнула се у „црно сунце за жедне што обали приступају“, а онај ко пожели да пије „изгнаник је из раја и пакла“, смирења му нема. И опет се вртоглаво кружење наставља, гонитељ постаје гоњени, страх постаје силина, све што Шоповљеву песму обликује, све што је ствара, изједначава се и постаје једно. Вапајем:

О песмо, земљо, жено, животе и смрти заједно
све што ми данас носиш сам ћу испити жедно

Шопов спаја све што од његовог неспокоја, али и неспокоја свељудског, сплиће песму, која је „блиска, лепљива за срце, слух, интелект, истовремено душевна и интелектуална, као један јединствен звук, са некаквим распрскавајућим златом“⁴⁰.

Већ следећа збирка песама Песма црној жени својом снагом, интензитетом доживљаја, чврстином успостављеног тематског јединства, оправдава све ове похвале, уздижући се до највиших висина поезије на македонском језику. Иако се у тумачењу ове поезије биографско само намеће (Шопов је једно време био амбасадор у Сенегалу), све спољашње, све што свету песме није иманентно, остаје занемарено. Оно може послужити тек као доказ да је песник, ипак, ма колико се трудио и желео да се отргне, неодвојиви део света у коме живи. Ништа више, јер овде се проживљено оглашава једним зрелим и топлим, космополитским гласом. Поезијом о Африци, њеној патњи и страдањима, неправдама које су јој почињене, њеном вековном одолевању и постојаности оличеној у баобабу који је „храм мртвих“, али и „дрво живота“ (а то све заједно је „отаџбина“), сугестивним и грцавим песничким сликама (,,сву ноћ је плакала земља сува и напукла ко погача“), Шопов сведочи о „плодоносном сусрету наше поезије са ширим просторима света“⁴¹.

Шопов екстатично исписује свој судар са непознатим и новим које он, без устезања, упознаје и чему се диви. Високо задивљена, али и дубоко потресена пред новим светом, ова поезија се оглашава ритмом свог праискона, обнављајући нешто од своје првобитне синкретичности.

Залазећи дубоко у те пределе неосвешћене дивљине, Шопов сада лако допире до предела лично и колективно несвесног, остварујући идеју да је „човек и ту и тамо, јуче и данас субјект једне заједничке судбине“⁴². Поистовећујући се са црном земљом, дивећи се одолевању дрвета, Шопов и у овој фази тражи окрепљење за себе и своју песму у љубави. У њој сада доминира нешто што се у ранијим фазама само наслућивало, једно ново, чулно обојено поимање љубави и хедонистичко схватање живота. То осмељење Шоповљеве песме да зађе у зону еротског, поткрепио је својом слободом и необузданом дивљином црни континент, али и помамно тело црне жене. То опевано гипко извијање тела, та заносна, омамљујућа игра тела је црној жени исто што и песниковој души песма: „ослобађење од тамних сила и страсти“, „лечење тешких рана“. Задивљен ,,црном магијом“, песник поново губи свој глас. Но, овај пут га он неће тражити, јер нема те речи која ће се винути и изједначити са истинском лепотом. Ова дивља, женска лепота једино је што се у његовој поезији издигло над песмом:

Сад разумем што не успех да испевам ти ниједну песму,
јер си сама песма над песмама.

Иако поражена, Шоповљева песма у трећој фази највише добија. Чак и својим највишим дометима, поезија завршног круга јој се тешко може приближити. Ипак, последњи круг у поетском сазрецањy Аца Шопова одисаће једном зрелином и препознатљивошһу у највећем делу опуса, па ће онибити последње „сведочанство његовог раскошног талента, сензибилитета и интелекта“⁴³. Њега, по класификацији Радомира Ивановића, образују две збирке: Јус-универзум (1968) и Дрво на брду (1989). Очито је да је у последња два круга хронолошки принцип изневерен, да би се остварила, у сагледавању поетског опуса у целини, „стилско-тематско-језичка класификација“⁴⁴.

И поред извесних елемената који упућују једни на друге, у овом последњем кругу нема мисаоног ни изражајног јединства какво би се очекивало, јер прва збирка, Јус-универзум, одступа од природног раста Шоповљеве рафиниране лирике, направивши искорак у сатирично. „Чист лиричар“, „песник љубави“ сада изненађује као „сатиричар оштрог пера и луцидног духа што немилосрдно шиба по изопачености човековог лика, па и по целој друштвеној организацији“⁴⁵. Овим песмама, битно различитим од његове устрептале рефлексивности, Шопов оживљава линију свог некадашњег ангажованог и делатнох стиха. Његова песма опет има задатак, али сада уме много вештије да се опходи са њим.

Након ове збирке која је наговестила резимирање свеколиког песничког и људског искуства интегрисаног у поезију, последња збирка Дрво на брду представљаће оснаживање и реализацију тог наговештаја. Непоновљиви израз предосећања скорог краја, стихови у овој збирци своде све рачуне који се свести дају. Слутећи окончање и свог певања и свог живота, Шопов се, попут оног чудесног пастува из песме „Догађај на обали језера“, одлучује за смирење у завичају. Лутајући светом и певајући о њему, Шопов није до краја и никад неће упознати свет, па се у песми сада одлучује да, понесен идејо о космополитском свејединству, „откривајући домовину“ открије најшире просторе. Зато се враћа својој првој љубави, Македонији, где је, упркос лутањима, још једном потврђујући идеју да само ако себе добро познајемо, можемо упознати и друге, јер једни се у другима огледамо:

Македонија је у свету, свет је у Македонији

Стога он, где год се нашао, види само Македонију и њену трагичну осуђеност на небиднину. Враћајући се своме исходишту, Шопов још једном потврђује своју зрелу и читљиву мисао да што је у човеку веће осећање заједништва, већа је и његова изолованост из тог заједништва. Овим само расте његова усамљеност и трагика, последњи пут оличена у усамљеном, али снажном дрвету на брду у песми по којој збирка носи наслов. У том одолевању, у постојаној тежњи ка висинама, песник и дрво налик су једно другом. Зато ова последња упечатљива слика из поезије Аца Шопова, не само да сажима читаву песникову судбину, већ постаје горостасни симбол његовог песничког израстања. Сагледавајући сва четири круга поезије Аца Шопова, јасно се уочава њено органско израстање из семена „које је прегнатним стиховима посејао Рацин“⁴⁶, затим пробијање кроз, од необраћивања, окамењену кору македонског песничког израза и, на крају, постојан раст од зрелих плодова и семена из којег се живо обнавља савремена македонска поезија.

___________________
* “Лирика Аца Шопова” je семинарски рад Оливере Вуксановић (данас Недељковић), објављен у едицији Библиотека семинарских и дипломских радова, Филозофски факултет у Нишу, 1998. Уредник: Мирољуб Стојановић. Рецензенти: Мирољуб Стојановић и Станиша Величковић. Више података о књизи.

______________

¹Ацо Шопов: „Песник треба да пробуди речи”, Књижевне новине, Београд, 1. III 1969, бр. 348, стр. 9.

² Песник Ацо Шопов рођен је у Штипу 20. децембра 1923. године. Основну и средњу школу завршио је у родном месту, а после Другог светског рата, у коме је као припадник напредног омладинског покрета учествовао од 1941. године, Високу политичку школу у Београду и Филозофски факултет у Скопљу. Још као гимназијалац пише песме, најпре на српском, а затим и на македонском језику, али је почетак његове праве биографије, библиографије, означен збирком песама из 1944. године. Током свог дугогодишњег плодног рада објавио је више збирки поезије, а успешно се бавио и превођењем са српског, словеначког, бугарског, руског и француског језика. Обављао је више значајних дужности међу којима је и дужност амбасадора СФРЈ у Сенегалу. Добитник је више значајних награда за поезију и преводилаштво, а 1970. године и награде АВНОЈ-а. Умро је 20. априла 1982. године.

³Овакво сагледавање Шоповљевог поетског опуса кроз четири фазе (од којих прву означава као социјалистички реализам, другу као социјалистички естетизам, трећу као естетски плурализам, а четврту као отеловљење пишчевог ангажмана и непосредне комуникације реценијентом) установљава Радомир Ивановић у монографија Реч о речи (Поетика Аце Шопова), Ново дело, Београд, 1986, стр. 26-27

⁴Радомир Ивановић: Реч о речи (Поетика Аце Шопова), Ново дело, Београд, 1986, стр 24.

⁵Георги Старделов: „Поетско искуство Аце Шопова”, поговор Песмама Аце Шопова, Народна књига, Београд, 1974, стр. 251-266.

⁶Душко Наневски: „Лирика на црната небиднина”, Избор oд поезијата на Ацо Шопов, Македонска книга, Скопје, 1987, стр. 188.

⁷Александар Спасов: „О послератној македонској поезији”, Македонска књижевност, Просвета, Београд, 1986, стр. 162.

⁸Миодраг Друговац: Историја на македонска книжевност: ХХ век, Мисла Скопје, 1990, стр. 244.

⁹Милан Ђурчинов: Нова македонска књижевност, 1945-1980, Нолит, Београд, 1988, стр. 37.

¹⁰Раде Сиљан: „Свет на интимата и небиднината”, предговор, Песни на Ацо Шопов, Македонска книга, Скопје, 1988, стр. 11

¹¹Миодраг Павловић: „Белешке о лирици”, Рокови поезије, СКЗ, Београд, 1958, стр. 37.

¹²Скендер Куленовић: ”Пријатељство поезије и поезија пријатељства”, предговор Стиховима Бранка Ћопића, Отокар Кершовани, Ријека, 1963, стр. 16.

¹³Миодраг Друговац: Историја на македонска книжевност: ХХ век, Мисла, Скопје, 1990, стр. 246.

¹⁴Георги Старделов: „Поетско искуство на Ацо Шопов”, Избор од поезијата на Ацо Шопов. Македонска книга, Скопје, 1987, стр. 174.

¹⁵Миодраг Друговац: Историја на македонска книжевност: ХХ век, Мисла, Скопје, 1990, стр. 246.

¹⁶Радомир Ивановић: Реч о речи (Поетика Аце Шопова), Ново дело, Београд, 1986, стр. 29.

¹⁷Сви стихови Аца Шопова цитирани су у препеву Сретена Перовића, Песни = Песме Аце Шопова, Народна књига, Београд, 1976, стр. 8–247.

¹⁸Бранко Мильковић: „Патриотска и револуционарна поезија”, Сабрана дела, IV, Градина, Ниш, 1972, стр. 236-237.

¹⁹Георги Старделов: „Поетско искуство на Ацо Шопов”, Избор од поезијата на Ацо Шопов, Македонска книга, Скопје, 1987, стр. 171.

²⁰Милан Ђурчинов: Нова македонска књижевност 1945-1980, Нолит, Београд, 1988, стр. 30.

²¹Радомир Ивановић: Реч о речи (Поетика Аце Шопова), Ново дело, Београд, 1986, стр. 43.

²²Христо Георгиевски: „Свест за песната”, Избор од поезијта на Ацо Шопов, Македонска книга, Скопје, 1987, стр. 229

²³Димитар Митрев: „Поезија трајних вредности”, ibid, стр. 161

²⁴Миодраг Павловић: „О структури песме”, Рокови поезије, СКЗ, Београд, 1958, стр. 105.

²⁵Иво Андрић: „Ex Ponto”, Сабрана дела, књ. бр. 11, Сарајево, 1986, стр. 29.

²⁶Миодраг Павловић: ibid, стр. 105.

²⁷Миодраг Павловић: ibid, стр. 105.

²⁸Миодраг Друговац: ibid, стр. 415.

²⁹Сретен Перовић: „Интимни свијет Аца Шопова”, поговор избору поезије Дуго долажење огња, Рад, Београд, 1977, стр. 93-104.

³⁰Радомир Ивановић: Реч о речи (Поетика Аца Шопова), Ново дело, Београд, 1986, стр. 77.

³¹Радомир Ивановић: ibid, стр. 70.

³²Радомир Ивановић: Реч о речи (Поетика Аце Шопова), Ново дело, Београд, 1986, стр. 45.

³³Радомир Ивановић: ibid, стр. 12.

³⁴Радомир Ивановић: ibid, стр. 15.

³⁵Миодраг Друговац: Историја на македонска книжевност, ХХ век, Мисла, Скопје, 1988, стр. 417.

³⁶Милан Ђурчинов: Нова Македонска књижевност 1945-1980, Нолит, Београд, 1988, стр. 37.

³⁷Милан Ђурчинов: ibid, 38.

³⁸Миодраг Друговац: Историја на македонска книжевност: ХХ век, Мисла, Скопје, 1990, стр. 418.

³⁹Ацо Шопов: „Песник треба да пробуди речи”, Књижевне новине, Београд, 1. III 1969, стр. 9.

⁴⁰Миодраг Друговац: Историја на македонска книжевност: ХХ век, Мисла, Скопје, 1990, стр. 241.

⁴¹Милан Ђурчинов: Нова македонска књижевност 1945-1980, Нолит, Београд, 1988, стр. 37.

⁴²Миодраг Друговац: Ibid, стр. 423.

⁴³Миодраг Друговац: Историја на македонска книжевност: ХХ век, Мисла, Скопје, 1990, стр. 424.

⁴⁴Радомир Ивановић: Реч о речи (Поетика Аце Шопова), Ново дело, Београд, 1986, стр. 27.

⁴⁵Миодраг Друговац: Историја на македонска книжевност: ХХ век, Мисла, Скопје, 1990, стр. 419.

⁴⁶Милан Ђурчинов: Нова македонска књижевност 1945-1980, Нолит, Београд, 1988, стр. 29.
________________

Други књижевни портрети А. Шопова на српском језику
О стваралаштву А. Шопова на македонском и другим језицима

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових