Кућа сна

Поводом нових песама Аце Шопова

Миодрат Друговац

После збирке Песма црне жене (1976), Ацо Шопов се двапут јавио стиховима у скопском часопису Современост и оба пута био на висини свот песничког реномеа. Уједно, тим стиховима је на непосредан начин била најављена његова нова књига песама, или се бар могло наслутити да песник грозничаво приводи крају још једно дело своје раскошне сензибилности и интелекта. У тим стиховима је, наиме, Шопов још једном открио душу растрзану немирима усамљености, питањима пред смислом живота, узбуђењима пред временом које отиче у неповрат, људском тугом због извеверених пријатељстава, откровењима колико личним толико општељудским, с личним нагласком а универзалних философских им моралних значења.

Читајући ове песме („Гнездо у таласима“, „Муње над Шаром“, „Дрво на брегу“, „Путовање у родни град сусрет са светом“ , [и у Современост XXVIII, бр. 6, 1978] „Две руке“, „Кућа сна“ и „Седим сам са својим пламеном у грудима“), читалац се заиста не може отети утиску да се и сам налази на немирној пучини узбурканог мора, да је заправо део те узбуркане немани, уједно — њена исконска енергија и њена потенцијална жртва! Фасциниран снагом речи, њеном сликовитошћу, суптилном игром тамних и светлих боја, густом смисаоном пређом значења, ненаметљивом мудрошћу исказаних истина са самог извора душевних и рационалних сензација, читалац ће бесумње с правом потражити и одговоре на она питања која су овде-онде некако напречац постављена, па зато и брзоплето тумачена: на: пример, о континуитету поезије А. Шопова, карактеру њене исповедности, искултивисаној садржајности њене лирске рефлексије, итд.

Што се континуитета тиче, ваља рећи да овим песмама Шопов у ствари наставља мотивске токове и естетску платформу утемељену још Небиднином (1963), а поготово збирком Песма црне жене: стих је и сада нешто разливенији, помало разговоран, доследно ламентативан, са широким регистром мелодијских, ритамских, стилско-изражајних парадигми чије се порекло, рекло би се, увек лако препознаје у личности овог песника.

А што се оне исповедности тиче, не сме се сметнути с ума да то није исповест дирљиво болећиве, а углавном празне реторике срца, коју смо имали прилике да упознамо у време поплаве стихова тзв. меких и нежних шттимунга, какве су писали и македонски песници, међу њима и А. Шопов. Дакле, треба веома опрезно поступати « том лирском биљком и њене корене откривати одгртањем слојева душе, али ништа мање и оних интелектуалних простора у којима се, чак и кад се не зачињу, зацело довршавају естетски процеси саме песме – као процеси филтрирања искустава „бића песме“, можда и оне „Куће сна“, по речима А. Шопова другим поводом, те кристализације, усавршавања њеног хуманистичкот лика.

По свој прилици та „Кућа сна“ у први план истиче дубљи, метафорички смисао како егзистенциовалнот песниковог тренутка, тако и природе саме поезије, песничких откровења која допиру из ониричких садржаја м траже отеловљење као садржај песме. Лајтмотив тог садржаја, те „Куће сна“, бива препознатљив у болу због усамљености и то је онај двосекли мач дубоко заринут у песникову свест м подсвест, с ранама људскости, истовремено лирски мотивисаним и хуманистички изазовним и актуелним у мери своје посве разумљиве људске акције.

Не треба бити привржен овој лирици, да би се она волела. Сигурно је, међутим, да не треба веровати песницима (или „песницима“) кад реч одјекује празнином и поза се ускописти тамо где, по природи ствари, очекујемо да стоји песников став поникао из живота, свеједно каквог: с ружом усамљености или ведрине под чеоном кости. Али, песницима попут А. Шопова дужни смо поклонити безрезервно поверење: с њима и наш осећајни и интелектуални свет постаје богатији, јер је и упознатији и оним „штаством“ поезије осмишљенији. Из тамне светлости њихових сновиђења, муке сна и лепоте речи, израња лик песме у чијем носталгично-сетном, не ретко и трагично поентираном универзуму, препознајемо и неке сопствене животне трауме. Величина је те песме, песред осталог, и у људкости моралних препознавања: време је у човеку, не ван њега, као што је и „Македонија судбина света“ и, обратно, „Свет судбина Македоније“ — како о томе каже Шопов у егземпларно дугој песми „Путовање у родни град сурет са светом“, с ламентативним, баладичним призвуцима и животним истинама које нас јатимице пресреће док размишљамо о овом тренутку његове богате песничке биографије.

Да закључимо: лепо је критички друговати с том биографијом, али и веома одговорно, јер је и она сама једна вишезначна одговорност пред собом и светом чији је део: његова лирска мисао и савест.

_________
Чланак је објављен у листу Борба, 5.3.1980, стр. 10.