This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian

Жиг властитости*

Миодраг Друговац (1928 – 1995), македонски књижевни критичар

Миодраг Друговац

Чак и унутар интимистичког круга песама Аце Шопова, збирка Ветар носи лепо време означила је почетак једне нове фазе, лирски рефлексивније од претходне. О тој поезији Славко Јаневски је на унутрашњој страни корица ове збирке дао један свој необично сажет и инструктиван суд: „Ветар носи лепо време, најновија књига поезије Аце Шопова, не распињући се да буде емоционална, она је то сваким стихом; не претендујући да буде философија, она је то са много философских зрнаца у себи, философија која носи меланхолични подсмех једног песника („Чудак“, „Здравица“, „Лаку ноћ“) – један необичан, помало таман хумор, сасвим непознат у нашој поезији.“

Песме из ове збирке су у извесном смислу мост између ранијег и новијer песничког рукописа Шопова, рецимо између песама „Очи“ и „Галебу што кружи над мојом главом“, из прве и друге фазе његова стваралаштва, те искуства једне Небиднине (1963), коју већ увелико зачиње и наговештава песма „Сасвим налик на све обале“ из збирке Ветар носи лепо време. Дакле, тек се неколиким песмама из ове збирке наслућује чвршће естетска веза претходних двају светова са трећим, неоспорно најквалитетнијим, веза која се у благом луку попут златне нити спушта у разуђени, мисаоно дубљи, интелектуално артикулисанији и изразно префињенији свет песама Небиднине. Њена метафоричност, њена мелодика, контрапункт конкретног и неухватљивог, предметног и асоцијативног итд., само су неки знаци за распознавање у структури те обале која је сасвим налик на све обале, тога камена на обали, да би се и сваки покушај одласка са те обале учинио узалудним, јер варка је одлажење, лаж је бекство од других и себе, самозаваравање је избегавање љупког лика неименоване јер многоименоване Жене, па сазнање и признање:

Благо нас у наручје узима светлост камена.

Интима, али је звон нешто опорији; немиром насељена ројишта елементарне снаге израза, а ипак се у свести песме назиру медитативна рефлексивност и интелектуалност релевантнијих поетичких значења; катрен и, уопште, чвршћа метричка структура у ранијим песмама, сада су уступили место слободном стиху и ритмици коју подразумева његова версификациона законитост.

Живот не тетоши никог; песнике, можда, понајмање. Али поразу супротставити стоицизам, супротставити га без позе у ставу и излишне елоквентности у дикцији, врашки је мучно у ово наше време кад је животних завијутака тако много и кад се од песника тражи да на тим погибељним кривинама покаже не само одважност, него и врлине разума, не само врлине разума него и емотивни динамизам у плими унутрашњег света, чију аутентичност мора да доказује из дана у дан речју у чијим ће се вртоглавим понорима осећати животворно колање крви. Не знам шта значи, не бих могао ни себи прецизно да објасним критички палијатив „песник романтичарске инспирације“, који као сенка, иначе, прати Аца Шопова све до данас. Чак и после Небиднине, те „вјечите колизије између два пола останка, између два свијета битисања, везана ипак чврстим нитима међусобне каузалности“,² трају неспоразуми око тог, по мени вештачки исфорсираног термина, са којим песништво Аце Шопова нема теоријски подразумљиву суму додирних тачака да би се њиме вазда етикетирало. Проблесци „романтичарске инспирације“ ту су могући и тек толико могући да би се управо њима показала сва врлина оног нерва, оног порива, чијим се подстицајним импулсима омогућава сам песнички чин и прехрањује, ако тако можемо рећи, ткиво емоционално-мисаоних слојева песме. Чак ни такозвани лабораторијски песници, већи алхемичари од Шопова, не скривају и не омаловажавају доиста незаменљиви учинак тих подстицаја.

Мотивско тежиште је на животним антиномијама, чије симболе Шопов једном надасве лирско-медитативном и философско-медитативном процедуром преображава у нове, раскошно асоцијативне слике реалних животних и унутрашњих пејзажа. Један је човек, или песник, свеједно, нестварних жеља стварни светионик и његово тело је као разапети мост између две обале, те две судбински присутне и тако стварне обале останка и одласка, домаћег огњишта и печалбе, очаја остављених и мира погубљених, обале оног који је храм голем од чекања, који се тишином лечи и који у исто време дубоко у самом себи носи величанствени пораз и неко ново рађање… Без глазуре, без цмиздрења, без болећивог сентиментализма, сноси се један вишеимени терет и многолика стварност упознатих и проосећаних животних игара, од којих је љубавна игра једна од најзагонетнијих и песнички најинспиративнијих. У „Петој молитви мога тела“ наилазимо и на ове стихове:

Заробљеници смо сада у игри, кругом,
носи нас тмурна и нестварна плима,
читави живот путујемо један другом
а свако скрива у себи оно што има.

Као што се може приметити, нити се лиризам сасвим изгубио, нити је пак философска рефлексија своју катарку истакла толико високо да смо искључиво њоме заокупљени у доживљају ових стихова. Та медитација има своју меру, свој властити жиг, жиг властитости, своје лирско ја. Примирена а очигледна, достојанствено актуелна а ненаметљива је та замишљеност пред тим тилом које личи на жедну суводолицу, пред оним што јесте и пред оним што ће бити, док се путује дуго и читаве вечности од једне до друге небиднине, а да се најчешће и не зна где су њена врела, њена стоглава исходишта опсесивни немира, јер некад одједном надођу као поплава и похара, а некад се има утисак да је то у ствари, читав ланац свакодневног тихог умирања, оног тихог гашења човекове личности иза чијег корака остају пожари, руиневине жаришта… Наговештава се једно лирски речито (само)отуђење; пале се светлуцави језичци еротских стања, пребогатих сензуалношћу; диже глас мит о времену, мит о жени, мит о рађању и умирању, мит о (не)постојању. Све је то усковитлано, измешано, прожето једно другим. У „Осмој молитви мога тела или ко ће смислити ту љубав“ песник пева:

Издужено у неповрат лежи ово тело
оком стреља у око висине,
земљу чупа челом.
Земљо, ти већ и ниси земља,
ти си грумен наде,
црна од муке, од снова зелена,
око си у свемир завитлано.

Акцентована су следећа места по једној логички замисливој, феноменолошкој таблици вредности: испружено тело, мрежа (лажи, превара, притворства, слатких бунцања), изгубљене наде, земља, као око у бездану свемира. Но, макар колико да проничемо у асоцијативна сазвежђа тих симбола, очигледна полисмисленост нас и надаље иритира да проналазимо нове кључеве за њихово потпуније дешифровање. Час смо у ситуацији да поверујемо како је реч о жени, час о земљи, час се то двоје поистовећује, а час се над читавом том симболиком чежње и загрцнутости надвије тмасти облак једног времена коме je homo technicus покушао да разбије небеске светионике, изазове мрак али и отпор мраку, због чега је песник уверен да озрачено сутра у дубинама крије. Та несигурност, та непостојаност првог утиска, тај зов стиха да га увек изнова денеш у своје мисли и с њим започињеш нова странствовања путем одгонетања с циљем коме се сама одгонетка одупире – то је, укратко, једна од прворазредних вредности већине песама у антологијској збирци Небиднина. Тело и крв, љубав и струје непостојања које одасвуд надиру, које комадају тело и љубав претварају у безнадежност, прах, круг: „зар вреди оно што мислиш да вреди?“ (у збирци Ветар носи лепо време), „о ти што постојиш, јер не постојиш, – јечи земља под каменим плочницима“ (Небиднина).

То су, разуме се, само неки аспекти ове, новије поезије Aце Шопова који се у психологији његовог стиха оцртавају више или мање као изрази унутрашњег претапања кофликата једне сложене људске драме. У овим песмама нема ни трага од оне раније исповедности, какву ћемо срести и у избору Златан круг времена (1969), иако ретко, углавном у стиховима старијег датума. У једној својој белешци поводом песме „Грозомор“, Шопов пише: „Песник је у песми као у леденој пећини, као у непрегледној шуми где место дрвећа леже огромне, разбацане и скамењене речи. Он је тај који треба да их спасе смрти, да их пробуди из скамењеног сна, да оживи шуму како би дрвеће почело да хода. – Често он то успева, а можда још чешће стоји у њој, у тој шуми, збуњен и беспомоћан, узалуд позивајући да му притекну у очају ранија песничка искуства. Узалуд, јер је свака песма једно посебно откриће, једно посебно песничко сазнање које се не да поновити ако је већ једном докучено. – И тако из песме у песму. Тек што се један круг затворио, нови треба отворити. И увек једно исто проклето питање: како?“³

Заиста, како? Да ли (и) уз сазнање, уз став, да песник може бити само онај који импулсе времена прима али и ствара за друге, који је сам, читавим својим бићем, један успламтели путоказни импулс времена? Индикативне су и у томе смислу многе Шоповљеве песме објављене у изборима Рађање речи (1966) и Златан круг времена (нпр. „Грозомор“, „Дуго долажење огња“) и збирци Небиднина (нпр. „Рађање речи“, „Постоји доле једна крв“, „Песма и године“ и друге). Наиме, у њима је откривен један нови процес ове поетике, процес деатомизирања речи, откривања неслућених и још непознатих простора језика. Јер, некад су песници певали песму; данас песма пева песника. У тој њеној песми, у песми песме, препознаје песник своју судбину а реч свој корен. У ствари, песник и реч траже један другога, а то је већ процес колико дуг и пун искушења, толико у бити револуционаран. Кад се песник и реч најзад сусретну, они постану једно или се сасвим разиђу, заувек. Јер, мудрост је у томе тражити и наћи праву реч, и обратно: сусрести правог песника. То је трновит пут; то је процес пун магле тајанства. Ту бусоле поетика и радари знања, и кад помажу, никад не помажу довољно. Јер хаос непознатог једино оплемењује сложена, суптилна осећајност. Душа. Али ни она није сама по себи довољна. Песму занима њена порођајна искра, тај први услов настанка и постојања у свету говора који је некад био хаос. И она кључа у себи док не искључа истину о своме пореклу. У свом генезису, као и у свом естетском принципу, она садржи бескрајну, недокучиву жудњу за стварањем путем проналажења себе из честица не Аполоновог сјаја, него Хефестове ватре. Она се сва тетура од пијанства неког тајног злата у себи, иако су јој облици прозодије познати, иако се њене пронађене речи некако сваки час саплићу и преплићу и као да истрчавају једна из друге, претапајући се и увек изнова постајући онај, како је то магистрално записао Растко Петровић „у најужи отвор на огромном левку“ у коме се плету нити једне нове и необичне хармоније. Такав је тај „Грозомор“:

Ту се раћају саме и све се ствари гасе.
Огроман камен. Ожиљак. Немушти разговор.
Пролеће му је мајка и маћеха зла и вешта,
пепео сна, сан пепела. Грозомор.

Песма: метафора трајања, на чијем је једном полу прошлост, а на другом полу њена данашња, хармонизована, еманципована стварност. Јер, она је из хаоса постала – облик. Она је из његовог, можда и привидног бесмилсла, постала — смисао.

Такав, па и својеврснији смисао, имају и сатиричне песме Аце Шопова објављене у збирци Јус-универзум (1968). Не мали куриозитет за наше књижевне прилике, те су песме писане надахнуто, духовито, непретенциозно и са развијеним смислом за критички дијалог са тзв. дневним податком, каквом људском и сталешком девијацијом, каквим људским и друштвеним абнормалитетом… Оштро, бескомпромисно, етички и песнички рафиновано, Шопов шиба по извитопереностима човековог лика, па и читаве друштвене организације у чијим су се структурама намножили разни јус-догматичари, јус-рекламери, јус-дискутанти, јус-такмичари, јус-новинари, јус-песници, јус-критичари, јус-политичари итд. — како гласе и наслови неких од овде објављених песама. У време кад је сатира очигледно дефицитарни жанр, чак упркос суфицитарности тема и мотива у границама њених интересовања, истински је подвиг себе као истанчаног лиричара пребацити на овај критички ангажован колосек, са жаокама које пеку дух етичким и хуманистичким нонконформизмом.

Нонконформизам Аце Шопова није случајна константа његових песама, као ни његовог духа, његових животних и интелектуалних опредељења. Нонконформист језика, песничких форми, он је збирком Гледалац у пепео (1970), засад последњом а можда и завршном у циклусу који зачиње Ветар носи лепо време, наставио грозничава, небиднинска проницања у тајне, магију и величину Жића и човековог Битка. Рекао бих да се сам чин проницања остваривао у контрапункту са Паскаловом философском темом: Шта је човек у бескрају?, а изрицало га је имплицитно, инверзно песниково питање: Шта је бескрај у човеку? У ствари, овде је реч о слободној стваралачкој модификацији Паскалове теме или о њеној модерној транспозицији. Човек у бескрају, лирски јунак у простору, није негација бескраја у човеку, простора у лирском јунаку; и обратно. Но, иако се допуњавају, утичући једна у другу као река у море, ове две теме се ипак по много чему разликују; првом се заговара једна макрокосмичка човекова ситуираност; другом се одврћу славине човековог микросвета.

Код Шопова једна песма престижe другу, следећу; она, потоња, као да образлаже претходну. Тај систем веза, чврсте унутрашње логике и кохеренције, готово је у истој мери евидентан на четири основна поетичка плана: мотивском и стилском, чувственом и интелектуалном. Сам систем је, међутим, остварен до перфекције управо у збирци Гледалац у пепео: у осамнаест, дужих и краћих, али све самих антологијских песама, Шопов је бриљантно демонстрирао своје модерно песничко искуство, поетичку аутентичност, своју философску замишљеност пред корозивним човековим ЈА. Ранији свет, претежно чулних немира, овде је замењен светом непосредне обузетости човековом судбином, с тим што се њен анатомски снимак пројектује у светлу виталног трагизма, оловно тешког али и мудро усредоточеног на откривање истине о злогласној човековој отуђености. Тако је бескрај у човеку озвучен и избављен сублимисаном лирском и философском евокацијом, како би се човек у бескрају, нашао лицем у лице са мудрошћу свог опстанка. Тиме је и баук Пепела, или баук Смрти, дијалектички релативизован хуманистичким акцентима снажне естетске сугестивно сти. Ралативизован, но да ли и превазиђен?

___________________

¹ Према периодизацији Георги Старделова, трећа стваралачка фаза Аце Шопова започиње збирком Ветар носи лепо време (Избор А. Шопова, 1968, Предговор).

² Сретен Перовић, у поговору „Интимни свијет Аца Шопова“, избор Предвечерје (на српскохрватском језику), Графички завод, Титоград 1966, стр. 105.

³ Ацо Шопов, „Песник треба да пробуди речи“, Књижевне новине, Београд, 1. март 1969, бр. 348, стр. 9.

___________________
Текст је објављен под насловом „Ацо Шопов” у сарајевском часопису Живот, 1974, 11, стр. 559-568 и у књизи Македонска књижевна критика и есеј, Матица српска, Нови Сад, 1978, а касније преузет у избору из критика у книзи Пјесме, Сарајево, Веселин Маслеша, 1984
___________________

Прочитајте друге критике и студије о стваралаштву Аце Шопова

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових разговора и чланака.