Једноставни песник тишине

Педесет година од прве објављене пјесме Аце Шопова

Радомир В. Ивановић

Снага Шоповљеве пјесме крије се у њеној једноставности и прозирности, непосредности и актуелности, усвојивости особене лирске пројекције свијета у пјеснику и свијета који га окружује. Захваљујући несумњивој даровитости и способности промишљања о стваралаштву, Шопов је умио у свакој својој антологијској пјесми да сачува два непосредна тока поетског говора — спољашњи и унутрашњи, један који је упућен читаоцу и један који стваралац води сам са собом. Он је суверено овладао умијећем именовања и сугерисања процеса и појава, тако да и по архитектоници његове пјесме уочавамо сложености његове животне и стваралачке визије.

Шопов је правовремено схватио да је процес именовања и сугерисања суштина напоредан и бесконачан, односно да су у егзистенцији пјесме подједнако важни њени текстовни и вантекстовни садржаји. Откривање суштине непосредно је зависно од степена пјесникове креативне и интелектуалне енергије, од његове моћи чулног, емпиријског и интуитивног сазнавања свијета, тако да се сва значења и звучења одређене умјетнине ни из далека не исцрпљују само доступним значењима и звучењима. Конкретно је готово увијек везано са апстрактним, рационално са ирационалним, физичко са метафизичким, тако је гпјеслик чувао оно што је Андрић вазивао, „пуноћом живота“.

Ријеч је средиште знаковног и ванзнаковног система у систему мишљења Аце Шопова. Он непрекидно инсистира на откривању нових значења, односно на свакодневној пракси проширивања контактних зона међу ријечима, на њиховој виртуелној дубини. Прије деценију и по тим поводом сам Шопов је забиљежио сљедећу мисао: „Реч је о речи, о њеној увек објашњаваној и увек необјашњеној моћи да нам за тренутак одшкрине врата једног света чудне лепоте и реда, а да нас затим, скоро у исто време, поново врати у живот који привидно тече даље својим хаотичним током“.

Љепота у Шоповљевој поезији није само естетска категорија, јер она прожима сва поља људског рада, те се стога може рећи да је пјесник на некој вишој теоријској тачки, на којој се „братиме противурјечности“.

[штампарска грешка – недостаје део текста] истовремено заговарао идеју естетизације и социјализације умјетности. Његова пјесма сажима мното већи број значења но што нам се у први мах може учинити, јер је познато, како је својевремено тврдио Бранко Миљковић, да се поново не може опјевати само опо што је сажето изложено. Примјер гипке инвенције духа налазимо у Шоповљевом лирском медаљону „У тишини“, који дјелује као апофтегма:

„Ако носиш нешто неречено
нешто што те притиска и пече
закопај га у дубоку тишину,
тишина ће сама да га рече“.

Стилска доминанта ове пјесме је тзв. „функционална недовршеност“ која шири простор за латентна значења пјесме и која потврђује да се ради о правом пјеснику тишине, односно о заговорнику „естетике ћутања“, коју је предложила Сузана Зонтаг и која је примјерена бићу Шоповљеве поезије.

Очигледно је да је тишина у овој пјесми дјелатна, да је она праматерија из које м рађа ријеч у непрекидном циклусу рађања и умирања.

„Естетику ћутања“ заговара Шопов на виспрен начин у антологијској пјесми „Рађање ријечи“, у стиху који је грађен у стилу парадокса, омиљене пјесникове стилске фигуре. Тај стих гласи — „О ти што постојиш јер не постојиш“. Непостојање је синоним за најпознатији Шоповљев глобални или синтетички симбол — небиднина. У непостојању са крију узроци постојања. Они му претходе, као што поретку претходи хаос. Тишина је, дакле „друга реалност“. Њене су моћи неисцрпне, тако да оно што не може слабо и крхко људско знање може бескрајни и потентни свијет тишине.

Поетску супстанцу Шоповљеве пјесме лакше је наслутити нето именовати. То значи да у њој постоје она флуидна значења која измичу напорима аналитичког дешифровања и категоријалног дефинисања. Управо у тим флуидним значењима крије се суштина онога што се назива поетско нешто и што отежава комуникацију између поезије и теорије поезије. Стога у тумачењу и разумијевању оваквих пјесама треба показивати крајњу толеранцију, јер су бројне могућности другачијег читалачког, па и критичког доживљавања.

Трагалачки и креативни напор Аце Шопова нам је близак због слојевитости његове поезије и због духовности његове визије живога. па и визије умјетности. Блиска нам је и пјесникова тежња да свијет интегрално представља, јер он није двојио многе, често и диспаратне функције књижевног дјела.

Шопов је овладао многим тајнама стваралаштва, умио је, како је једном приликом рекао чувени историчар умјетности Херберт Рид за Петра Лубарду, да „издвоји тајну љепоте „из тајне природе“ и да нас обогати новим виђењима свијета, новим сазнањима, истинама и љепотама. А то је сан сваког ствараоца. Но, само код зутентичног ствараоца, какав је Шопов, тај сан постаје реалност.

___________
Чланак је објављен у листу Борба, 12-13.7.1986, стр. 12.