Осма молитва мога тијела или ко ће да измисли ту љував

Под овим мачем,
под овим мачем тишине,
под овим отвореним небом,
јасикама овим,
лежи у неповрат издужено тијело,
с оком стријеле у оку висине
земљу чупа челом.
Под овим мачем,
под овим мачем тишине
ко ће да замисли ту непознату љубав,
ту ријеч која у рјечнику не постоји
при свакодневним поздравима,
у очају остављених,
у миру погубљених,
у гласу заљубљених?

Издужено у неповрат лежи ово тијело
с оком стријеле у оку висине,
земљу чупа челом.
Земљо, ти земља већ нијеси,
ти си трумен наде,
црна од муке, од снова зелена,
ти завитлано си у свемир око.
Ко ће замислити ту непознату љубав –
пред овим буђењем,
пред овим успављивањем –
то чудо учуду,
то цвиљење!

Испружено у неповрат лежи тијело
под овим мачем,
под овим мачем тишине,
земљу чупа челом,
на рамену – слап мјесечине.
Готово, мјесечино, заувијек готово!
У твојој препуној шареној мрежи,
мрежи од страдања,
у твојој мрежи од лажи и преваре,
од притворства и слатких бунцања,
од много изгубљених нада,
већ ни за кога мјеста нема,
најмање за заљубљене.
Боли, мјесечино. Нека боли.
Боле твоја устријељена ребра.
Под тобом свијет и ми смо голи.
Рођени тек.

Ко ће замислити ту непознату љубав,
пред ово буђење,
пред ово успављивање –
то чудо у чуду,
то јаукање?

Ацо Шопов, Предвечерје, Титоград, Графички завод, 1966. Превео Сретен Перовић