This post is also available in: Macedonian French Spanish German English Slovenian Croatian Bosnian Polish

Disque simultané, од Роберт Делоне

Непостојање

1.
Путовах дуго, путовах читаву вјечност
од себе до твог непостојања.
Путовах кроз пожаре, кроз рушевине,
кроз згаришта.

По жези, по суши, по тами.
Храних се хљебом твоје љепоте,
пијах из грла твоје пјесме.

Не гледај ове тамне бразде
што парају мој лик –
поклони ми их лице земље.
Не гледај ове грбе на леђима –
донесе ми их умор брда.
Погледај у ове руке
два огња,
двије ријеке,
тамно чекање.
Погледај у ове дланове –
два поља
двије суше
глуво лелекање.

Путовах дуго, путовах читаву вјечност
од тебе до мог непостојања.

2.
А све се догоди за једну ноћ,
ноћ стабла,
ноћ лишћа,
студеног рова тмину.
Падох, потонух у високу траву,
у траву и густу маховину.

Догоди се то једне ноћи
истинито и неистинито
сасвим налик старинској бајци
што је негдје у свијести закопана.
Ти однесе ме ко поплаву у глухоћи
као матица из дубоких јама.

И сам сâм,
Пред овим брдом бола и човјечности,
на цести коју не знам
завијам од псовки и изнемоглости.
Ти дође као црна вода бола
којом нас довијек заробе
преко свих проклетстава и злобе.

3.
Водо непрозирна, водо црна,
ти што откидаш сваког дана
по један изникао цвијет
од камена мога чела
и бацаш га на дно бездана
под лако сочиво свога тијела,
водо непрозирна, водо црна,
ко ти даде такав облик
за дивну и језиву бригу
што срце ми обавија
као стабло млада срна,
ко ти даде такво име
водо непрозирна, водо црна.

Ко то невидљив у мени живи
то и тајни огањ пали,
ко то разара зид крви,
ко ми слух посиви,
ко вид ми распара,
ко пласт на плашће неуморно слаже,
ко то невидљив у мени живи.

4.
Стабло што самујеш на брду,
муко у трошној земљи,
ко ти даде очи моје
што сазријевају у сну твог лишћа.
Погледу зелени, зелено узвишење,
ко нас осуди на исто бдијење.
Стабло што самујеш на брду,
муко у трошној земљи,
откуд твоје дубине у мени,
откуд ти у мојој крви.
Не Ко избриса лаком руком
све даљине,
све близине,
ко нам досуди то непостојање
да будем стабло, да будеш пјесма.

5.
Жено непозната, жено мудра,
ти што увијек пролазиш спокојна
покрај овог прозора таме,
глува за лелек,
слијепа за очај,
откуд у теби крв моја.
Жено, чувах те као тешку тајну
да те откријем само оног дана
кад се задихано крв јави
у часу страшне тишине
за посљедњу храбру ријеч,
свијетлу као висина,
оштру као мач.

Откуд у теби
крв моја, жено
Путовах дуго, путовах читаву вјечност
од нас до нашег непостојања.

Ацо Шопов, Предвечерје, 1966
Превео Сретен Перовић
Оригинална песма на македонском је први пут објављена у часопису Современост, XIII, бр. 4, 1963 а затим у збирци Небиднина, 1963

Nebidnina

1.
Putovah dugo, putovah čitavu vječnost
od sebe do tvoje nebidnine.
Kroz požare putovah, preko ruševina,
preko zgarišta.

Po žezi, po suši, po tami.
Hljebom tvoje ljepote se hranih,
pijah iz grla pjesme tvoje.

Ne gledaj ove crne suvodolice
što paraju moje lice –
darova mi ih obraz zemlje.
Ne gledaj ove grbe po plećima
donese mi ih premorenost brda.

Pogledaj u ove ruke –
dva ognja,
dvije rijeke
tamno čekanje.
Pogledaj u ove dlanove –
dva polja,
dvije suše
gluvo lelekanje.

Putovah dugo, putovah čitavu vječnost
od tebe do moje nebidnine.

2.
A sve se dogodi za jednu noć,
noć stabla,
noć lišća,
hladnog rova tminu.
Padoh, potonuh u visoke trave,
u trave i gustu pomrčinu.

Dogodi se to jedne noći
istinito i neistinito
sasvim nalik starinskoj priči
što je duboko u svijesti zakopana.
Ti dođe i odnese me kao gluva poplava,
kao matica iz podzemnih jama.

I sad sâm,
pred ovim brdom bola i čovječnosti,
na putevima koje ne znam
zavijam od psovki i iznemoglosti.
Ti dođe kao crna voda bolesti
sa kojom se dovijek boluje
od svih prokletstava i zlobnosti.

3.
Vodo neprozirna, vodo crna,
ti što otkidaš svakoga dana
po jedan iznikao cvijet
iz kamena moga čela
i bacaš ga u bezdane mračne
pod laku ljusku moga tijela,
vodo neprozirna, vodo crna,
ko ti oblik takav dade
prekrasne i strašne misli
što srce mi obavija
kao stablo mlada srna,
ko ti dade takvo ime,
vodo neprozirna, vodo crna.

Ko to nevidljiv u meni živi
i tajni oganj pali,
ko to razara krvi zid,
ko sluh mi voskom zali
ko mi oduzima vid,
ko plast na plast neumoran njivi,
ko to nevidljiv u meni živi.

4.
Stablo što samuješ na brdu,
muko u trošnoj zemlji,
ko ti dade oči moje
što zru u snu tvoga lišća.
Pogledu zeleni, zeleno uzletanje,
ko nas osudi na isto bdjenje.
Stablo što samuješ na brdu,
muko u trošnoj zemlji,
otkud tvoje dubine u meni,
otkud ti u mojoj krvi.
Ko izbrisa lakom rukom
sve daljine,
sve blizine,
ko nam taj privid dosudi
da budem stablo, da budeš pjesma.

5.
Ženo nepoznata, ženo mudra,
ti što uvijek prolaziš spokojna
kraj ovog prozora tame,
gluva za lelek,
slijepa za očaj,
otkuda to lažno spokojstvo
otkud u tebi krv moja.
Ženo, čuvah te kao tešku tajnu
da otkrijem te samo onog dana
kad krv se zadihano javi
u času tišine strašne
za hrabru posljednju riječ,
svijetlu kao visina,
oštru kao mač.
Otkud u tebi
moja krv, ženo.
Putovah dugo, putovah čitavu vječnost
od nas do našeg priviđenja.

Aco Šopov, Dugo dolaženje ognja, 1977
Preveo Sreten Perović

Инсерти из песме у извођењу Софије Гогове Врчааковске