This post is also available in: Macedonian French

Realnost pesme*

Milivoje Marković

Ima pesnika koji dolaze iz kulture i pesnika koji dolaze iz života. Ja mislim da skoro svi makedonski pesnici dolaze iz života. To je verovatno i razlog što u Makedoniji nema pesnika koji su u modi, pa onda bivaju zaboravljeni za deset godina, kada se pojavi nov način kazivanja, nova struja, novi pravac.**

Aco Šopov,

U savremenoj makedonskoj poeziji pesničko delo Ace Šopova zauzima veoma istaknuto mesto. Šopov pripada onoj pesničkoj generaciji koja je odigrala višestruku ulogu u razvoju makedonske književnosti: prvo, uspostavila je kontinuitete sa pevanjem i mišljenjem onih makedonskih pesnika koji su svoju pesničku viziju sveta začeli domaćom makedonskom reči još u prošlom veku i sa velikim naporom razvijali je i u našem veku sve do početka revolucije koja je iz osnova promenila stanje u makedonskoj književnosti; drugo, u ratu i revoluciji generacija Ace Šopova probudila je ideje svojih prethodnika i u spregu sa uvek svežim i nadahnutim narodnim pesništvom počela da gradi u svemu novu i modernu makedonsku poeziju. Udeo Ace Šopova u stvaranju nove i moderne makedonske poezije zaista je velik, a u nekim njenim trenucima i presudan, jer je Šopov čitavu svoju intelektualnu aktivnost – za razliku od svojih saputnika Janevskog i Koneskog – posvetio isključivo poeziji, istraživanju i stvaranju novih pesničkih oblika, prilagodavanju vrlo bogatog narodnog jezika složenijim i modernijim strukturama pesme i stiha, kakvi se, naročito posle rata neguju u razvijenim književnim sredinama. Ni Šopovu, ni njegovim savremenicima nije bilo lako jer izvor u nacionalnoj književnosti, makar koliko bili značajni sa stanovišta kulturne istorije, nisu im pružili mnogo na estetskom planu, pa su morali da ulažu mnogo veće napore kako bi uspeli da ostvare neminovno stvaralačko dijalektičko jedinstvo između autohtonosti nacionalnog pesničkog bića i onih vrednosti koje su morali da kao uzore preuzmu iz drugih literatura. U posleratnoj makedonskoj književnosti, poeziji posebno, bitka se bila upravo na tom planu to su bila njena egzistencijalna odredenja. Aco Šopov i njegova generacija (Janevski i Koneski) su u toj bici bili veoma postojani i uporni. Na čisto pesničkom planu ta je bitka u izvesnom smislu bila ravna revoluciji, svojom suštinom bila je sama revolucija, jer je polako ali sigurno preporađala makedonsko pesničko biće, preusmeravala ga, otvorila mu duge i nepregledne puteve ka novim preobražajima, ka novim urnetničkim revolucijama, koje se, na sreću makedonske književnosti, srećno ostvaruju i nastavljaju. Sreća je za makedonsku književnost da je njena prva ratna generacija bila veoma mlada i da je sva bila duboko prožeta idejama revolucije i da je te ideje vrlo vešto utkala u svoja prva pesnička ostvarenja. To prvo revolucionarno pesničko seme posejano u danima rata i revolucije postepeno ali sigurno je po dijalektičkim zakonima krupnjalo i razvijalo se u čitavoj posleratnoj stvarnosti. Tako smo u jednom istorijskom trenutku dobili zaista novu i modernu makedonsku poeziju, zrelu i raznovrsnu, stilski i jezički bogatu, strukturalno svežu i mudru, misaono duboku emocionalno raskrupnjalu, raspevanu i razbuktalu; Makedonija je dobila takvu poeziju kao da je u svojoj predistoriji imala tradiciju od više vekova, a ne jednu uslovno rečeno, veoma kratku, od jedva nekoliko decenija.

Često se postavlja pitanje kako se to dogodilo da se tako snažno zgusne makedonski pesnički izraz i da prevlada vekove. Bilo je raznih odgovora na to pitanje, ali samo jedan od njih ulazi u suštinu: Makedonci su kao narod pesnički talentovani, njihov jezik u sebi nosi jaku pesničku osnovu, u svom izvornom narodnom biću je raspevan, širok, dinamičan, pogodan za najraznovrsnije lirske modulacije i taj narod, taj pesnički jezik čekali su svoj pravi istorijski trenutak u kome će se oglasiti svojom punom snagom. Taj trenutak bila je revolucija, ona ih je pokrenula, probudila — nadahnula, otvorila im prostore pesničke imaginacije, oglasila prostore novoga sveta i jezika, zgusnula istorijsko biće, spojila ih sa modernim svetom, dala im veliku šansu, koju su oni adekvatno iskoristili. Bitan je u tome još jedan momenat, koji sa čisto književnog stanovišta gledano, sa stanovišta opredeljenja i ideja ima egzistencijalno obeležje: makedonski su pesnici generacije Ace Šopova shvatili da imaju jedino uporište za razvoj makedonske poezije u svom makedonskom biću, u njegovoj istorijskoj situaciji, u svom jeziku i u njegovom nasleđu. Izvan tih okvira oni nisu ni tražili neke druge i izuzetne prostore, oslonili su se na sopstvene svetove, lična iskustva i znanja, na sasvim lična osećanja sveta; u sebi, u sopstvenoj imaginaciji, u narodnoj reči tražili su odgovore na sva pitanja koja im je život postavljao. Takva orijentacija bila je karakteristična za gotovo sve makedonske posleratne pesnike. O tome Aco Šopov kaže: “Pesnik vidi svet, čoveka u tom svetu, sebe iz jednog posebnog ugla, iznosi to svojom posebnom aparaturom, neponovljivom za bilo koga drugog, načinom koji samo on poznaje i koji je svojstven njemu kao pesniku. Nikome, prema tome, od tih makedonskih pesnika nije bilo lako, sa svakim stihom, sa svakom pesmom su bili u iskušenju, jer su bili svesni uloge koju vrše u svome narodu. Taj istorijski i etički odnos pesnika prema svome narodu, ta gotovo asketska samodisciplina stvorila je modernu makedonsku poeziju. Doduše, ona nije nastala u jednom dahu, nju je kristalisalo vreme, izgrađivalo ju je više generacija, ali je još uvek u središtu ona prva ratna i posleratna generacija, jer i Aco Šopov, i Slavko Janevski, i Blaže Koneski još uvek dolaze sa pesmama i knjigama koje označavaju prave velike preobražajne trenutke, kao što je, recimo, najnovija knjiga Ace Šopova Pesma crne žene, za koju je prošle godine dobio nagradu “Braća Miladinovci” Struških večeri poezije. Sigurno je da mladi pesnici unose nova obeležja, dalje revolucionišu pesničke forme i procese, kao što to recimo čine Mateja Matevski ili Radovan Pavlovski, ali oni na određeni način, posredno ili neposredno, duguju ponešto svojim starijim drugovima. Sa tog stanovišta gledano pesništvo Ace Šopova ima zaista veliku istorijsku ulogu u razvoju makedonske poezije.

Kao pesnik Šopov se javio u toku rata. Zapravo, on je prvu knjigu Hanovi napisao još 1940 godine, ali pravo njegovo pesničko buđenje počinje u ratu, da bi godinu dana pre njegovog kraja, 1944., objavio svoju prvu knjigu Pesme. Ta knjiga, kao i neke kasnije (Pesme, 1945, Pruga mladosti, sa Slavkom Janevskim, 1946, Na Gramosu, 1950, Stihovi o muci i radosti, 1952), nosi obeležja vremena u kome je nastajala. Lirika sa ratnom tematikom prožeta je teškim slikama rata, često je deklarativna, dominiraju u njoj osećanja smrti, doživljaji gaženja i lomljenja čoveka, višestruka nasrtanja na njegovo ljudsko dostojanstvo, ali je vrlo često i najčešće prisutan i njegov žilavi otpor, aktivna je njegova revolucija, prisutne su njegove strasti za preobražajem, njegove nade da smisao revolucije postaje njegova svakodnevna realnost. U tom smislu poezija Ace Šopova sa ratnom tematikom je realnost njegovih pobunjeničkih humanističkih snova, strastveni odjek onoga što se zbivalo u njegovim mislima i emocijama. Doduše, ta je poezija pretežno rađena bez neophodne istorijske distance i u njoj se oseća sva sirovost i surovost rata; sve je u njoj još uvek više materija nego pesnička kristalizacija; malo je u toj poeziji pesama pročišćenih imaginacijom, malo izvođenih iz čistih pesničkih stanja — više je onih koje robuju konkretnoj surovoj realnosti. Ima pesama sa nadahnućem, sa jakim uzbuđenjima, sa tugama i gorčinama, ali one još uvek nisu smirene, nisu svedene na one emocionalne udare koji blješte u jeziku. Tih površnih lirskih impresija više ima u lirici nastaloj negde do 1952. godine, jer to je bilo nekako prelazno vreme u našoj literaturi vreme lutanja i traženja, čak se može reći i vreme lomljenja. Doduše, Aco Šopov nije dolazio u neka veća iskušenja, ali se to vreme odrazilo u njegovoj poeziii, ostavilo je tragova površnosti, kolektivnog zanosa, deklarativnosti, a i izvesnih sentimentalnih rezignacija Uostalom to je bilo vreme naglih i brzih promena brzo se i dinamično živelo, mnogo se želelo, doživljaji su se smenjivali u povećanom ritmu i nije se moglo uvek i na vreme reagovati punom pesničkom snagom, ali, za Šopova je bitno da je u jednom većem broju pesama iz tog perioda ostavio pesničkih tragova koji su se kasnije, u periodu posle 1955. godine šire razvili i potvrdili ga kao pesnika izuzetne pesničke snage.

Pesme objavljene u knjigama Slij se sa tišinom, 1955, Vetar donosi lepo vreme, 1957, Rađanje reči, 1966, Nebidina, 1963, Gatač u pepeo, 1970, te najnovija njegova knjiga Pesma crne žene, 1976 godine — otkrivaju jednog sasvim drugog pesnika: u njima se oseća intenzivnije sazrevanje, veća raznovrsnost u tematici, izražajnije zgušnjavanje motiva, univerzalizacija i kosmopolitizacija pogleda na svet, pesnikova jezička ekspresija postaje dublja, sve se ostvaruje sa većim zahvatom i širim zamahom, sa većim pesničkim majstorstvom; sada pesnik ulazi u psihičku dubinu bića, u najsuptjlnije njegove svetove, tamo gde se formira i dogada čovekova egzistencija. U svojoj novijoj pesničkoj fazi, posebno u knjizi Pesma crne žene, Aco Šopov postaje zaista moderan pesnik jakog senzibiliteta, velike zrelosti, jakih kosmičkih radijacija, u njemu se oglašavaju egzistencijalni pesnički motivi kao što su ljubav i smrt, radost i tragičnost, nedogledna i nedostižna lepota i svežina sveta. U stvari, u njegovom pesničkom biču razvija se i postoji život u svim njegovim tokovima na specifičan način bude se u njemu procesi životai fenomeni stvaranja — od radanja reči do konačnog oblika pesme kao bitnog oglašavanja čovekovog postojanja i razloga za postojanje. Sve su te karakteristike u jednom širem smislu začete u knjigama Vetar nosi lepo vreme, Nebidnina i Radanje reči, ali su se konačno stekle u knjizi Pesma crne žene. U njoj  se njegova misao raskrupnjala, izvučena je u jedan širi plan, stavljena je u kosmopolitsko iskušenje. Šopov je bio i ostao pesnik zažarenog makedonskog podneblja, nezavisno od toga gde peva i o čemu peva. Međutim, on je u knjizi Pesma crne žene, na izvestar način izašao iz nacionalnih okvira, ali ne zato da bi se udaljio ili oslobodio zavičajnih motiva i problema, već da bi ih sagledao iz jedne druge perspektive, iz sveta, iz drugačijih društvenih odnosa, iz drugačije atmosfere, iz Afrike, iz promenjenog ugla posmatranja. Primetno je da je ta promena stvaralački gotovo preporodila ovoga pesnika, dala je nove akcente njegovom pesništvu, podigla je ekstazu njegovoga govora, osmislila njegov izraz novim slikama i simbolima, unela u njega novi ritam, unela je veću slobodu upotrebe raznovrsnih izražainih oblika, unela o je jednu novu muziku, jaču, intenzivniju, burniju. Uopšte, svet se u novoj poeziji Ace Šopova nekako razrastao, unutra se proširio, čovek je dobio veću funkciju, dublje i dalje vidi, sažetije misli i njegova je misao kompleksnija, ima više slojeva, više se i sigurnije reflektuje u našu savremenost; njegova pesma postaje realnija, ima više dimenzija, više raznovrsnih psihičkih spregova, nekako trajnije odjekuje u čitaocu.

Iako je Šopov i u ranijim svojim knjigama uspevao da se nametne kao izuzetan misaoni pesnik, kao pesnik ljubavi i lepota, kao vizionar strasti, kao pesnik koji je umeo da rasklapa tuge i žudnje on je ta svojstva u knjizi Pesma crne žene, doveo, rekao bih, do izvesnog pesniékog savršenstva. Ljubavni motivi su u ovoj knjizi veoma snažni, oni su ostvarivani ne samo kao zanos, već kao sudbinska odredenja; ljubav je u ovoj pesničkoj viziji data i kao etičko određenje, data je i kao strast, kao puna životna zrelost, kao najjaći životni koren. Sve je u ovoj knjizi podignuto u ekstazu, sve je promišljeno i izgovoreno sudbinski. Iako na momente ova poezija deluje mekano, možda čak i lepršavo, ona ni u jednom trenutku nije jednostavna. Naprotiv, ona je gusta i sažeta, unutra napregnuta, sva je od simbola, od više sloieva, njena misao ima više ravni, više raznovrsnih ljudskih preokupacija: uvek je sa čovekom, stalno ga uvodi u nove situacije, stalno ga stavlja u složena iskušenja; Šopov je uvek zagledan u neku daljinu, u neku izvesnost, u neku novu ljudsku realnost za koju veruje da je svetlija, ljudski raznovrsnija i bogatija.

I ovom kao i prethodnim svojim knjigama Aco Šopov je pokazao da je poezija velika ljudska mogućnost, jer u njoj čovekova misao ostvaruje najsnažnije prodore u novo, preko nje je čovek neprekidno u svojoj budućnosti. Ako je u svojim ranijim knjigama ovaj pesnik budućnost samo pretpostavljao, u ovoj knjizi ona je njegova velika realnost, jer pesme iz ove knjige razlažu našu savremenost i potvrduju njenu budućnost. Ovom knjigom Šopov je ostvario i jedan od najznaéajnijih kvaliteta svoje poezije: pokazao je da je pesnička reč osnova njegove egzistencije, da najintenzivnije živi u njoj i da je ovoga puta ovom knjigom, kao retko kojom, potvrdio svoje veliko lirsko bogatstvo. Najzad, ušao je u nova iskušenja i nagovestio novu mladost svoje poezije. 

_____________________________

* in Rukovet, br. 1-2, Subotica, 1977.
** Razgovor sa Ivanom Krtalićem, Oko, god. 4, br 123, Zagreb, 2-16.12.1976
_____________________________

Pročitajte druge studije i kritike stvaralaštva Ace Šopova

U Čitaonici Lirskog doma Ace Šopova možete takodje pročitati izbor njegovih razgovoračlanaka