This post is also available in: Macedonian

Поетске модулације егзистенцијалног у поезији Аце Шопова*

Славољуб Обрадовић, МАНУ, 2003

Славољуб Обрадовић

Ацо Шопов, песник раскошне и богате креативне енергије, прогресивне и људске, никада није прихватио живот на мало. За њега је живот и живљење све оно што се непрестано рађа и што поседује специфичну струјну енергију која је у егзистенцијалној бити духа и искуства. Реч је о песнику за кога је поезија својеврсно уздизање и оплемењивање страсти. Из вијугавих и кривудавих вртлога тишине, из несвесних извора оностраног, са ивице очаја и безизлаза, песник Ацо Шопов одваја истину од илузија, свестан односа између Животних и уметничких илузија између којих мора да стоји знак једнакости.

Чин настанка песме је занос а не инспирација и нема по требе да песник објашњава своје певање, јер, како је писао Пол Валери: „Кад би птица знала тачно да каже шта пева, и шта то, у њој пева, она уопште не би ни певала“¹. У том смислу се ни песма Аце Шопова „У тишини“ („Во тишина“) не може сматрати програмском песмом. Стихови „Ако носиш нешто неизречено, / нешто што те притиска и пече, / закопај га у дубоку тишину, / тишина ће сама да га рече” израз су терета и душевних и телесних немира са којим се не мо живети у тамном вилајету магловите подсвести. Песник мора да ослободи онога што је у њему самом и само у одсуству себе и да го крајње мистично саопшти земљи из које ће израсти стабло зове о којег ће случајни пролазник начинити фрулу која ће свима обазанити да су у цара Тројана козје уши. То скривено у песнику, што се не може егзактно одредити, јер реч је о крвној циркулацији флуида у нереду и неспокоју, истовремено је и неизречено, оно га притиска и пече, а закопано је у дубокој тишини. Дакле, песма је за Шопова магијско-чулна магма чији је смисао неизрецивог и загонетно скривеног, потиснутог и окованог, оно што помаже духу ла се ослободи инфериорности тако што ће у телу песме материјализовати магијско и митско.

Стих из песме „Лепота“: „Прогони ме као жена блудна“ потврђује сву тегобу менталних солилоквија пренаталног стадијума у којем тек почињу да клијају смислови песме. Иако суочен са апсурдним и често фаталним узусима лепоте која се, иначе, као етерична и вишесмислена не може јасно дефинисати, а коју песник антропоморфизује, јасна је свест песникова да је у основи лепоте тражење смисла у бисоцијативним просторима имагинарног и реалног. Лепота је огњиште које открављује, својим пламеном, слеђену и промрзлу чувствену суштину песниковог бића. Из антропоморфног поетског начина мишљења, песник, у поменутој песми, прелази у смирено стање обасјања свести о нужности лепоте:

Прострели ме, па све нека стане
без разума, без празног умовања,
па и блесак тога лудовања,
само блесак твој нека ми плане.

Иако промена наликује „тешкој обмани“ и по томе је слична игри, игра нипошто није само опсена и није дијаметрално супротна са стварношћу, како је тврдио Аристотел. Промене су у основи свега живог и неживог и нису нешто што је генерички ново. Испод пепела пролазности тиња ватра и „све што гасне у зеници сија“, вели песник Ацо Шопов у песми „Промена“ (Промената). Ово је песникова свест о онтолошком моменту бића песме и бића песника, свест о песми која је внесвакидашношћу озаренаг и свест о песнику који је са животом вдалеко од сваког пустог примиривања Ацо Шопов је уочио двојност цепања субјекта на свест о бићу песме и на свест о себи самом, а промена је мултипликација бесконачности, нешто што се свакодневно доживљава у сваком трену и што буди рефлексију и покреће унутарњи дијалог.

Песник Ацо Шопов живи и изговара егзистенцијалну истину, што значи да није само апстрактни мислилац, већ песник који речима долази до извора истине и исту очовечује у времену: „Моја реч је горда вилица времена/ што по њивама клија зубима семена („Тражим свој глас”). Тражење сопственог гласа је извлачење егзистентног из ризнице вакуума и тмине подсвесног. Дефинитивно, хармонија песме је превазилажење ирационалних претпоставки и својеврсно испуњење свега онога што је најпре било интуитивно а потом трансформисано у реалитет песме.

Поезија Аце Шопова је поезија модерног сензибилитета, али то је и поезија у којој је асимиловани део из традиционалне хипотеке македонског песништва. Традиција македонског песништва није затворена у себе већ се према властитим законима отвара као могућност да песници у њој препознају идентитет свога порекла. Модерна поезија је у трансценденталном сагласју с исконском, без обзира што је исконско временски удаљено од песника. Повратак исконском, тј. традиционалном, изазива проширивање граница постојања, мишљења и стварања. Из оног што је тихо и укорењено у бићу једног народа, песници откидају универзалне делове маште, илузија, осећања, креативне мудрости, ритуала и магије, и на тај начин сучељавају збиљу и присећање. Модерна поезија Аце Шопова не репродукује удаљено искуство традиције путем евокације у сликама, већ успоставља нови однос песника као творачког субјекта према бескрајном паралелограму укорењених облика традиције. У том смислу, да парафразирамо Виктора Шкловскога, можда и не би требало упоређивати песнике прошлости са песницима будућности, јер повратак, тј. залажење у ризницу традиције, не значи банално понављање².

II

Прву збирку песама под насловом Песме Ацо Шопов је објавио 1944 године. Збирка је лирски комплекс родољубиве идеологије у време док је рат још трајао. Ова књига је оваплоћење песникове трајне љубави према отаџбини и према народу и може се сматрати искреним богослужењем слободи, људској части и достојанству. Препознајемо у књизи адски амбијент рата, бродоломнике који траже луку спаса, ужас катаклизме која односи људске животе, мирис барута и отуђење. Била је то четврта деценија ХХ века када се јавља покрет такозване „социјалне књижевности“, покрет који устаје против свих облика лaрпурлaртистички идиома. У песмама је студена магла и затамњени видици. Песник је свестан да је македонски народ у рату био изложен страдању и Многим искушењима. Он као да наставља песме Коче Рацина: „Денови ли се – денови/ аргатски маки големи“, али из новог угла, јер аргатска мука је последица неума. Идеал слободе је још увек само сан, али то је сан који охрабрује и уздиже понос у стилу певања Бранка Миљковића: „Слободе који нема, тај ослободи сања/ ах, понајлепши сан“. Песма Аце Шопова није у магли метафизике, већ је израз сурове реалности и представља речит отпор злу. У револуцији је пропевао и народ заједно с песником:

Станите браќа, рипните
заедно рамо до рамо
еднашка крај да туриме
на тиа клети фашисти,
слобода да донесеме
на нашта мајка робинка –
на нашта Македонија…
(Одредот „Гоце Делчев“ издаден)

Свест о колективној борби присутна је и у другој књизи Аце Шопова На Грамос (1950). Време поратно. Обнова и изградња земље, трагична судбина Егејске Македоније. Цела књига је израз револуционарне верности народној традицији и елану обнове и подизања из пепела. Васкрснути и сусрести се с лицем слободе, наставити континуитет људског живота. У дубљим психолошким и идејним слојевима је чин акционог опредељења, без обзира на реторику. Жупанчичев стих „Veš poet svoj dolg“ је мото обеју збирки. Песме у збирци су лирске евокације времена ровова и смрти. Ова поезија није само израз националног родољубља, веђ је револуционарна и у класном смислу младих који слуте и сањају вишу животодавност.

У лирској исповедности и поетизованој интуитивности песник Ацо Шопов проговара о личном и колективном родољубљу, с патосом апострофира жртвовање за слободу, али је и у тој поезији присутно његово веровање у уметност и у чист артизам личног исповедања, у интиму окојој ће јасније и чистије певати у наредним збиркама. Ацо Шопов је певао о револуцији не из страха од буржоаске естетике која ни у македонској литератури, као ни у српској, никада није била сређен систем. Размишљајући о односу буржоаске естетике и модерне поезије, Аугустин Тин Ујевић је, у тексту „На мртвој стражи соције“³ писао: „Модерна књижевност за њу (мисли на буржоаску естетику, примедба С.О.) је мање уносан посао, а пролетерски писци, који су у друштвеној књижевности сасвим споредна мањина, и сами су добрим дијелом тек поткласа или нускласа, нуспродукт вијугавог каоса, који се врло ријетко искристализовао у отпорне тачке са значењем изградње. Буржоаска струја не пристаје уз револуционарну (у разним значењима), него уз подређену умјетност… Патворене и неискрене социјалности на том путу њој су добро дошле, и она може, братски, да им стисне руку“.

По мотивској суптилности, по идејно-тематским модулаци јама и по естетској монолитности издваја се песма „Очи“, антологијска песма, надахнута узвишеним и херојским осећањем за елементарне људске вредности оличене у очима хероине коју другови носе на рукама као светицу. Њене су очи симбол светлости, оне су у песми контраст невиделу и снага која инспирише другове да издрже до краја. Преплитањем објективног („На рукама те свиту носисмо три дана,/ срчани ти поглед бол и туга смлави“) и субјективног (,,а свака ми капља из твојих рана/ капаше у срце као жар крвави“), ова борбена елегија потврђује у једном вишем смислу искрен људски бол сабораца у којима је смрт из очију хладних тигрице, која се није бојала куршума, још јаче пробудила колективни занос и одлучност да наставе пут којим је била ношена она које више нема. Та колективна одлучност је надрастање трагедије и потврђивање живота којег ни смрт не може да превлада. Наводи нас ова песма на тражење сличности између очију о којима пева Ацо Шопов и очију из песме „Јама“ Ивана Горана Ковачића. Те очи које је непријатељ ископао ножем, и даље из празних дупљи просипају слапове светлости који су, у ствари, израз надмоћи живота над смрћу, као и у песми „Очи“ Аце Шопова:

А јутром кад барут чела нам напраши
ти у редовима већ не беше нашим,
ал освету свету борци у жуч точе,
и видех! О, видех, када бој започе.
Све је твоја сила вихором опила –
ко јелене брзе и лаке ко птица.
А твоје очи искриле су гневно
уз њихова знојна, распаљена лица…

Поменута песма је из збирке Нашим рукама (Со наши раце) из 1950. године. Од збирки Стихови о муци и радости (1952) Слиј се са тишином (1955), а затим и Ветар носи лепо време (1957), песник Ацо Шопов потврђује да се сви песнички путеви извијају из песниковог срца и да је слобода исповедања интиме истовремено слобода личности и моћ песника. Пред њим је и даље питање шта се и колико може рећи песмом. Сливен са својом интимом, Ацо Шопов се тешко али постепено ослобађа мистичног круга чистог исповедања, а његови солилоквији и интроспективна понирања у дубину душе, све више теку ка вртлозима и сумњама, ка рационалнијим везама између слика. Претходно слатко извлачење поетске енергије из душе, све је рефлексивније, али у том расту песника је и непресушних извора бола и рана и све чешћих суочавања са објективним силама које би да загосподаре песником и да га прогласе жртвом. Имамо утисак да се ова, назовимо је интимистичка фаза у развоју песника Аце Шопова, може сматрати својеврсном потврдом да се само из широких груди и боголиког храма истине могу извући највеличанственије речи, речи пожуде и страсти чији је лиризам трансфигурација душевних немира. Сладострасни жар је извор свемоћног и силовитог това да се песник, скоро нагонски, суочи са загонетком поседовања вољеног тела, са свим оним што у том телу пламти од жеље и неутољене глади, са оним телесним што зрачи светлошћу духовних очију, са скривеним сукобом између духовног и телесног. Потврда претходном је и збирка Небиднине из 1963 године.

III

Свест о телу прати човека од рођења, чак и несвесно. Тело је замак у коме је и тамна крв, и страст и жудња, и нагон и егзистенцијална супстанца свеукупног бивствовања. Током живота, а тело трajе док и живот, најчешће нисмо свесни онога што је у телу и што подмукло прати сваки наш трен и сваки наш корак. Ацо Шопов је свестан да у телу живи и зри невидљива енергија, она која управља равнотежом у људском организму а често и загосподари њиме. Песник никада није свестан кад ће проклиjати заметак и кад ће овладати психом. Свест о телу је подједнако апсурдна и разумљива. Из тела се рађа оно што желимо и оно што не желимо. То је истоветно с неизвесним рађањем песме из живе духовне и телесне супстанце. Песник је отмичар који несвесно откида, често и на превару, вишак духовне енергије, оне која је сливена са тишином и која се дуго повија под теретом драгог камења у мраку тамног телесног вилајета. Тело и дух се не могу јасно раздвојити, као ни ритам срца и дисање. Ко је коме господар, тело песнику или песник телу, питање је без одговора. Оно што је нејасно песнику, нејасно је и људима који мисле да га познају:

Тад нешто страшно тегобно и болно,
нешто велико и наше, нејасно другима,
нас мучи.
(„Ветар носи лепо време“)

Без обзира на поетизованост у песми „Ветар носи лепо време“, јасна је незавидна позиција у којој се налази песник. Песник је увек упућен само на себе и једино он чује брујање душевних водопада, и једино он осећа распламсавање ватре у телу. Песникове тишине су често по снази јаче од написане или изговорене речи. Песник је у ситуацији да хармонизује у песми латентно хаотично стање душе, оно стање које је спиритуалистичко и које не подлеже дефиницијама. Андре Малро у свом делу Психологија уметности (La psichologie de leart) вели да у себи носи „потребу превазилажења представљања онога чиме се он потхрањује“. То чиме се потхрањује песник Ацо Шопов јесу речи, оне речи у којима је све есенција свих напада и угриза, речи испуњене стрепњом, често запре пашћујуће намере а тешке и претешке које достижу свој пуни сјај и своју лепоту у песми. То су оне речи које препознајемо у песми „Рађање речи“ („Раѓање на зборот“). Транспоновање речи у живо тело песме је бекство из тврђаве, ослобађање од терета уклетог оклопа и од проклетства суђаја које су осудиле човека да своју  раку копа још од рођења и да, копајући је, гори и изгори „у уга речи“. Целина људске егзистенције је понекад само илузија, која супротна, да парафразирамо Пола Валерија, тј. његово размишљање о Гетеу, жеђи за пуном снагом.

Песниково тело понекад воли и оно чега се песникова душа гади, а у тим тренуцима рађа се очајање између стварног (жељеног) и сањаног. Апстракција стварања је у самом песнику и он је открива у језику песме, извлачи је из телесног храма и из трансценденталних архива духа. Песник Ацо Шопов трага не само за појединачним већ и за општим смислом. Усагласити оба смисла је исто што и предати се мистерији задовољства, али и јасно изрећи сазнање о судбинској предодређености: „Ја чун сам осуђен/ да ломи непознато“ („Галебу што кружи над мојом главом“).

Само на једном одломку из песме „На језеру“ („На езеро“), можемо показати однос песника Аце Шопова према функцији речи. Необична аура поетске речи допушта стварање нових склопова, неусиљено хармонизованих које не одмажу чисто логичној интерпретацији песме.

Чинимо поетски експеримент у смислу успостављања смисаоних веза између атрибута, глагола, именица и прилога:

а) ледено – врело (контраст: ледено – врело)
б) окамењени – бију
в) мир – играју

Реч је о таласима који су ледени, али и као такви, окамењени – бију и ремете мир. Није реч само о афективној игри духа, већ о поетским вибрацијама и поетској артикулацији која је израз душевног стања песника који би да побегне од смираја и да вечно прелеће с обале на обалу. Отуда је тишина у песми само привидна, само је варка. У Жижи мотива је однос: ентитет маште – тренутак надахнутог несмираја који је, симболично, жива обала чије тежње непрекидно иду изнад онога што је уобичајено, што треба и што се може. Песма „На језеру“ није импресионистички дескриптивна. У њој је слој мистичне експресије који је присутан и у песми „Лов на језеру“ („Лов на езеро“). У поменутој песми све егзистенцијално долази из хладних понорних дубина. И птица се „устреми“, а та птица је „стрвинар“, и „Гњурац с претњом зарони“, језерска пучина је глува, а тамни ударци крила тамно расецају модрину. Све грч и патња на ивици понора, све сиво од умирања, болна психологија свакодневности. Цела песма је синоним за тишину, јасно сазнање о непрепознатљивости дна. Песник Ацо Шопов у овој песми затвара кружницу и увлачи се у круг испуњен напетошћу. Чини се да је све толико физички присутно, да се из те присутности издвајају животне клице, али ово је песма магично закопчане формуле која ће посебно доћи до изражаја у његовој књизи Небиднина (1963).

IV

Поема „Небиднина“ саздана је од мотива из подручја надсвести и подсвести. Ова реч је у српском језику преведена као „Непостојање“, чиме су преводиоци негирали све космичке законе, јер непостојања нема. Свест о томе да нешто не постоји потврда је, у ствари, да постоји то што не постоји, мада се може приговорити овој игри речи. У поезији је и апстрактно постојеће. Ако је нешто непостојеће, онда су непостојећи сви закони дијалектичког материјализма. Чак ни смрт није непостојећа. Шта је то што је песник означио речју „небиднина“? Је ли то заблуда узалудног тражења? Можда је немогућност објашњења онога што је у густој магли подсвести? Или је сазнање да је свако животно путовање фиктивно донжуанство? Вероватно би се у суштини поменуте речи могао наслутити слој апологије нејасноће? Једноставно, песник постоји као што је евидентно његово путовање до туђег непостојања: „Путовах дуго, путовах читаву вечност/ од себе до твога непостојања“. Путовање је подједнако физичка, ментална, духовна, психолошка, физиолошка, свесна и несвесна категорија. За песника Ацу Шопова „небиднина“ је, једноставно „небиднина“ и не треба је другачије преводити, јер за поменуту реч не постоји синоним. Чак и да постоји синоним, он није овоземаљски већ космички, а космички се не може јасно одредити.

Небиднина се не може објаснити рационално ни фројдовским механизмима, она је хаотично преобликовање егзистенцијалног и довођење егзистенцијалног, тј. животног, до краја, до смрти. Такође, небиднина је оно што никада неће постати збиља. Хладан ров тмине је несвесни додир с небиднином. Човек је у животу непрестано у трагању за стаблом живота чије тело наизменично обмотава горка и слатка кора, у трагању за жариштем огња свог бића и за свим оним видљивим и невидљивим које се разгранава и пипцима хидре јуриша као непрозирна црна вода која дере смисао раздвојених бутина обале. Песник се пита: „ко то невидљив у мени живи“, али ово је више констатација но питање. Живи ли у песнику небиднина? Песник је пред небиднином као пред човеком без утробе. Фундаменталне функције живљења црпу се из живог тела живота. Стиче се утисак да је небиднини најближи синоним жена, непозната и несазнатљива као што је и лепота: „ко нам досуди то непостојање/ да будем стабло, да будеш песма… Жено непозната, жено мудра…“ Процес упознавања сопственог „ја“ подразумева процес удаљавања, јер једино се са дистанце може уочити шта је и колико оплођено у животу. А живот је у крви која је косинусна замка и неподмитљива алгебарска и физиолошка енигма. Та енигма је очекивање последњег часа, часа страшне тишине у којој ће бити изречена „храбра последња реч“, или, како би то рекао Виктор Иго: „Страшно црно сунце из којег ноћ сија“. Свест о небиднини је синоним за Прустову сумњу коју је звао Изгубљеним временом.

И поред интимне искрености, у Небиднини живи стабло живота које је израз свих покушаја песника, мистериозних, пророчки алармантних, да се приближи космичком савршенству и да упије у себе магију алхемијске лепоте. Небиднина је иритирајућа стерилност чекања да се догоди чудо које ће задовољити све облике духовне радозналости. У поезији Аце Шопова поема „Небиднина“ подарила је македонској поезији један облик новог и необичног живота песме. Овом поемом је песник Ацо Шопов приморао апстрактност да проговори, а истовремено је потврдио постојање безграничних могућности песничког бића и виталност духовне енергије.

У својој поезији песник Ацо Шопов је прикупио све оно што је људско, искуствено, судбинско, мистично и загонетно, чудовишно и витално, телесно и духовно и све је то преобразио у песму која омогућује утољавање жеђи за пуном снагом живота и ума. Једноставно, дуг живот песника испуњен изванредним смислом за песму која ће дуго трајати и непрестано бити актуелна.

______________________________________

¹ Paul Valéry, Oeuvres, II, Gallimard, Paris 1960, p. 575.
² Виктор Б. Шкловски, Ускрснуће ријечи, Загреб 1969, стр. 237-238.
³ Аугустин Тин Ујевић, Расправе и чланци II, Накладни завод знање, Загреб, стр. 231.

______________________________________

* in Животот и делото на Ацо Шопов.- Скопје: МАНУ, 2005
______________________________________

Прочитајте друге студије Славољуба Обрадовића: work in progress

Прочитајте друге студије и критике о стваралаштву Аце Шопова

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових разговора и чланака.