This post is also available in: Macedonian

Откривање лепоте*

Радомир Ивановић, српски и црногорски есеиста и теоретичар књижевности

Радомир Ивановић

Без обзира на то колико песник надраста своје прве песничке покушаје (Песме, 1944, Пруга младости са Славком Јаневским, 1946, На Грамосу, 1950, и Нашим рукама, 1950) вероватно је да једним делом остаје везан за њих, чак и онда када би многе од тих песничких првина радије изоставио из свог целокупног песничког oпуса. То »одстрањивање« песничких првина могућно је код извесних песника. Код других, којима припада и Шопов, један од зачетника поратне македонске поезије, аутор бројних књига поезије(1), то није могуће, јер постоји органска повезаност, заједнички ток од почетка до последњих објављених песама.

У избору критеријума и примени метода којим ће песник бити најдостојније представљен, веома је важно да са стављач избора (као што је то учинио Старделов у последњем избору, Песме, у издању Народне књиге, Београд 1974), одабере основне контитуенте његовог опуса. Старделов се определио да песника представи у свим фазама песништва (патриотско-револуционарној, интимистичкој и солипсистичкој), с обзиром да праћење генезе може допринети потпунијем схватању и прихватању свих особености његове поезије. Стога је последиизбор започет песмом  »Очи«, а настављен је, уз пуно поштовање хронологије објављивања, циклусима: »Слиј се  с тишином«, »Ветар носи лепо време«, »Непостојање« [Небиднина], »Гатач у пепео« и »Афрички мотиви«.

Старделов је сматрао да ригурозни књижевнокритичарски критеријуми могу бити задовољени уз истовремено поштовање линије природног развоја песникoвoг талента. Тиме је избор испунио више функција, јер да је песник представљен само песмама из последње фазе стваралаштва, представљање би, очигледно, било једнострано. Овако је извршена вертикална књижевно-естетска валоризација, која подразумева одређен критичарски инструментаријум. У недавно објављеној антологи савремене македонске поезије, најновијој у низу поратних антологија (Четири песничка круга , Народна и универзитска библиотетска Климент Охридски, Скопје, 1974, на сртскохрватском и македонском језику) Старделов је Шопова представио двема песмама из завршног циклуса, мада су оне за њега мање карактеристичне од песама, на пример из збирки Рађање речи [наслов избора поезије, Скопје, Мисла, 1966] и Небиднина [1963].

Сизифовски чин креације

У поезији Аца Шопова налазимо богат осећајан и интелектуални свет. У каквим се све облицима и видовима, каквим поводима, не изражава сопствени свет (»Лепота«) или своје виђење света. Ново сазнање, често хипостазирано, саопштено је у виду парадокса, за којим Шопов радознало и са страшћу трага, сматрајући га једним од видова најдубљег испољавања суштине:

Све што гасне у зеници сија
(»Промена«)

и многим сличним примерима:

Закопај га у дубоку тишину, тишина ће сама да га рече
(»У тишини«)

Поетска слика увек је грађена на новој медитацији. Функција метафоричног и функција рефлексивног су у песми диспаратне, јер воде ка дисперзији читалачког доживљаја и опсервације (лепота је »то дивље у крви завијање«). Читалац у свим песмама, од првог стиха, осети дa je песник чист лиричар, да се не задовољава само сликом него покушава, у исто време, да филозофски, естетички и етички изрази свој став о животу. Он се не задовољава успелом песмом ако је она успела само у једној од тих равни. Стога често није лако пратити песника у свим његовим дилемама, јер су неке од њих нерешиве. Као ретко ко од македонских песника, поставља Шопов, и оставља, мноштво отворених знакова питања. То је особеност прве поратне генерације македонских песника (Конески, Јанев ски, Матевски и др.).

Незадовољан песниковим моћима, Шопов показује сизифовски чин креације, што потцртава меланхоличан фон његове поезије, будући да се песничком уклетошћу, честим реквизитом романтичарских песника, не може довољно логички и убедљиво оправдати та немоћ. По том опредељењу, Шопов је сличан Матевском, али њихов однос према лепоти и хармонији је, у основи, различит (заједнички им је само предмет интересовања). У свему страстан и ангажован, Шопов лепоту осећа нагонски (»Лепоти се опет оглашавам: Прострели ме тим својим лучама«, у песми »Лепота«). То је видно у овој песми, а нарочито у песми »Ах та лепота«, будући да о тој неисцрпној теми не може никада бити довољно песама (у песми »Ветар носи лепо време« песник каже: »Лепо је лепо и пролази«).

Лепота »Вечна је притајеност и вечно откривање«. Према томе, дијалектички процес откривања лепоте аналоган је осталим сазнајним процесима, а специфичан је у томе што откривање имплиците подразумева и стварање лепоте, сопственом песмом. Песник је детерминиран митолошким незадовољством оствареним. Шопов као да наставља антички мит јер је стварање (симбол је Хефест) важније од оствареног (симбол је Аполон), а уметност је, као што је писао Маркс, најлепши дар који може човек себи да дарује. Магија уметности управо се састоји у том непрекидном откривању нових значења.

И када доминира песимистичка визија у песничкој слици Аца Шопова, евидентно је да се стваралац не одриче мукотрпног посла непрекидног откривања и стварања лепоте. Асоцијације које он тим поводом исказује и које изазива код читалаца, такве су да остављају дубок траг, маме на размишљање и не завршавају се преласком на нову песничку тему или мотив. Потребан је знaтaн интелектуални напор да би се извршила идентификација са свим душевним и духовним енигмама песника, односно енигмама заједничким свим ствараоцима, под непрекидним погледом »два будна ока истине«. Са сигурношћу се може тврдити да бројна питања егзистенције Шопов поставља из најдубље људске потребе, а не само због позе, испразне виртуозности, игре стваралачког духа.

Забринутост, меланхолија, истинска и продуховљена патња често зраче из стихова А. Шопова, како у песмама у којима је патња једини садржај, тако и у осталим песмама у којима се на посредан начин долази до тешко решивих онтолошких и гносеолошких одговора. Песма »Ах та лепота«, поетски другачије интонирана, живље и непосредније сведочи о неумитном пролажењу времена од песме »Младост«, у којој је мотив пролазности превасходан. То сведочи, уједно и о неравномерном уметничком домету изабраних песама, као и код других македонских песника, било да они искључиво пишу медитативну лирику, било дескриптивну, било херметичку, симболистичку лирику, итд. Шопов се својом поетиком придружује и оним песницима чија је поетика срасла са поетиком и духом народног стваралаштва (Шопов је по томе најсличнији Јаневском и Конеском). Веома је много поступака преузето из народног стваралаштва (у песми »Галебу што кружи над мојом главом«).

Из тематике круга песама посвећеног загонетки лепоте, раћа се нови круг песама, уже и специфичније дефинисан. То је круг песама о речи, у циклусу »Непостојање« [Небиднина]. У уводној песми »Рађање речи« реч је феникс, симбол рађања и умирања:

О ти што постојиш јер не постојиш
јечи земља под каменим плочницима.
Иде ошамућена од умирања својих
реч што ломи све слепоочнице.

У наредној песми истог циклуса »Молитва за једну обичну ал’ још непронађену реч«, песник тражи реч »што личи на обично дрво«, реч од које »несвесно крв почиње боли«, »реч истиниту«, дирљиву, узбудљиву, утешну, досад неизречену, можда неизрециву! Реч је у поезији А. Шопова као његово тело, што попут моста стоји између двеју oбала (смисла и бесмисла). Таква реч је »нeстварних жеља стварни светионик«. Све се молитве тела, у једном од најлепших циклуса које је Шопов написао, подређују вери у излазак из тамног вилајета немоћи речи. Предимензионирајући њен значај и сумњајући у оно што верује, Шо пов вапи:

Зар да исплoвиш из овог тела, из овог вртлога тамног
играчице у свакој подземној, свакој неукроћеној води.
Овде си ти као житељ прастари само
и играш по овом телу у гневу што те роди.
Заробљени смо сада игром, кругом,
носи нас тмурна и нестварна плима,
целог живота путујемо једно другом,
а свако у себи крије што има.
(»Пета молитва мога тела«)

У извесним песмама претеже љермонтовско-јесењинско осећање неотклоњиве патње, предодређености за патњу:

Не слећи, галебе мој,
опет се врати у јато.
Ја сам чун осуђен
да ломи непознато.
(»Галебу што кружи над мојом главом«)

Шопов бира и посебно настоји да динамизира сваки детаљ. Његова песма, међутим, није увек подједнако прикладна за анализу. Некад она нуди обиље података за дограђивање њеног света, а некад апартношћу и aмузичком фразом, тешко подлеже интерпретацији. У оба случаја, она никада није без изузетног детаља, који се памти. Стога се, на пример, не могу лако одбацити читави циклуси песама. За књижевног аналитичара те кондензоване поетичности, мање или више уметнички успеле, управо су они каменчиһи од којих се ствара прави и потпуни лирски портрет А. Шопова. Песник је погодан за претстављање појединим песмама а да, при томе, не губи од целовитог представљања, јер је у појединим песмама често сублимирано,  мотивски и стилски, више његових стваралачких поступака. На једној страни Шопов ствара целовите успеле песме и циклусе песама  (таква целовита песма је »Тражим свој глас«) а на другој само детаљ у песми (обично се тај детаљ налази у поенти песме) који је лиризован, као у песми »Лист«

Само на грани остаде скривена туга,
зеленило да жали.

Осим бројних иновација, видно је како Шопов необично дефинише, стилизује и формулише своје ново виђење, ново сазнање. У првом реду он настоји да то буде необична представа, са наглашеним, често сасвим супротним асоцијацијама; представа која на једном примеру показује необичност великог и неиспитаног пространства људског сазнања. Ново сазнање Шопов настоји да што лапидарније саопшти. Он увиђа да мноштво речи депоетизује и умањује експресивну моћ речи и општа значења поетске слике. Због тога редукује низ »помоћних« појмова. Једна од најсажетијих песама је »Песма и године«:

Твоје године и моје године –
две обале, два камена,
два непостојања

док је на другој страни, дуга и неуспела песма »Купац старудије«.

Чести су генетивни облици. Изостављене су везне речи те се редукује низ знакова на најмању меру. Тиме се истовремено укида наративна окосница, чак и када се нешто саопштава удоследно развијеном наративном луку. Отуда велики број кратких песама. Неке од њих су праве лирске ратуре (»У тишини«), а дуже песме, из доцнијих збирки, такође карактерише језгровитост, упркос развијеној поетској форми у којој су саопштене. Из тог односа лако је утврдити однос песника према песми. Шопов спада међу песнике који придају особит значај песми и поезији. Имају одговоран однос према речи, те много бриге посвећују крајњој редакцији песме, тим више што је богатије њихово стваралачко и животно искуство.

Једна од поетских премиса на којој Шопов гради свок поетски свет је – промена (једна од песама и носи такав наслов). У њој је потврђена могућност сопствене еволуције и неминовног, дијалектичког развоја и у емотивној и у рационалној сфери. Утом погледу – путовања су један од видова промене (амбијент је узрок промени асоцијација и духовном обогаћивању, у дијалектичком јединству узрочно-последичних односа свега што чини песникову визију света). Песма »Непостојање«   [Небиднина] заправо је химна путовању:

Путовах дуго, путовах читаву вечност
од тебе до мог непостојања

а замена облика егзистенције, метемпсихоза, није само песничка фикција, већ нова реалност:

Ко избриса лаком руком све даљине,
све близине,
ко нам досуди то непостојање
да будем стабло, да будеш песма.

Чежња за променом изражава се понекад као лирска евокација, а понекад као стварна промена предметног света (последњи циклус »Афрички мотиви«). »Вечита је чежња за даљинама«, каже песник. Чежња за путевима није само оличена у промени предметног света, природе, утисака, него и у тежњи да се доспе до метафизичких предела људске патње (»Беле туге изворак«). У променама које живот доноси и у статичним околностима, дешава се чудан процес прерастања једног облика у други облик. Несумњиво, једна је од највреднијих песама те врсте песма »Утеха«, у којој је рафиновано креирана дубока рефлексија, заогрнута метафоричним рухом:

Стаблу овом лепота си ти,
трајна ти одсутност трајно га опсени
иде из подземља, из корена изби
и горе у гранама ко сан озелени.
Сутра ће ти бити утеха највећа
док лепоту твоју други себи спрема,
да будеш пршљен у дебло запретан,
у један живот кога више нема.

Песник и симбол

Одавно је позната истина да поетска слика може садржавати антиномичне представе. Истина је, такође, да поетска слика А. Шопова има најмање антиномичности, јер је песник усагласио њена значења са могућим тумачењима. У другом катрену песме »Утеха« сублимно је изражен читав филозофски трактат о дијалектици. У том смислу дрво је често симбол, визуелни детаљ, на коме песник гради своју поетски слику (у песми »У сваком граду« он би хтео да постане маслина и да гладује за немогућим). Као да овај симбол омогућава највећи број песничких иновација, најјезгровитију форму казивања и најадекватнији спој мисли и слике, емотивног и рационалног. По свежини и обухватности које нуди, »Утеха« је једна од малобројних песама прикладна да искаже етички и филозофски систем, колико га има код Шопова.

Четврта песма »Непостојања« [Небиднина] суптилно је посвећена идентификацији песника и симбола:

Стабло што самујеш на брдү,
муко у трошној земљи,
ко ти даде очи моје
што зру у сну твога лишћа.
Погледу зелени, зелено узлетање,
ко нас осуди на исто бдење.

Персонификација је још непосредније остварена у песми »Август«.

Мада је одлазак најчешћа реч у овом кругу песама (тако почиње песма »Улица«), рекло би се да би на песничким путовањима A. Шопова најприкладнија реч била проналазак. До нових проналазака песник долази након усамљивања и поистовећивања са природом, са процесима у њој (»Илүзија«).

Песник често слика разнородна расположења, понека, сучељена. То је нормално људско реаговање на појаве и човеку и природи. У том контексту треба објаснити нови симбол А. Шопова: тишину. Бавећи се често непостојећим, песник бира такве визуелне представе које, мада из света реалија, делују као апстрактне (игра светлости у води у »Деветој молитви мога тела«). Мотив се преноси из песме у песму, макар и дисконтинуирано, јер многе песме доносе обиље нових мотива и реминисценција (»Непостојање« [Небиднина], »Дуго долажење огња«), док се не створи проширена симболика, као у песми »Златни круг времена«:

Старинска звездо, звездо пророка и чуда –
у стих се претопи, у најдубљу реч потони,
док траје у крви светлост ова луда
овај подземни огањ што време га не уклони.

Досадашњим симболима припојени су нови (црно сүнце, огањ, светлост и крв), а у разбокоровању (тематском, мотивском и стилском) ипак се показује да је веома мали број опседантних мотива А. Шопова, да им се он враћа без обзира у којој се фази песничке еволуције налази. Аналитичар прати њихову метаморфозу (»Тужаљка с оне стране живота«, »Август«, једна од најлепших и најцеловитијих песама) док не пронађе, поново, песника који је у непрекидној потрази за правом речју:

Куд ишчезну реч што свемоћно те тражи
да као златна пара у теби оснажи.
Вода се враћа у фреску на зиду.
Са њом и речи пламен на хриду.
(»Језеро крај манастира«)

И по инспиративном подстицају и по тематици, ова песма је сродна са песмом »Анђео из свете Софије« Блажа Конеског. Као да обе показују антологијске стране савремене македонске поезије, која је настале у додиру и дослуху са фрескосликарством (природан наставак цитиране песме А. Шопова је »Ноћ над језером крај манастира«). Спаја се лук међу ствараоцима, без обзира на доба у ком стварају, учвршћује се новоуспостављена веза, као у поенти песме »И још једном црно сунце«:

О црно сунце, ватро у јесен касну,
на нас капље светлост звезде што давно згасну.

У овим песмама се одржава заједнички дух медитеранске културе на чему инсистира Конески, тврдећи да је, упркос блискости са поезијом Јесењина, више утицаја на македонску поезију имао Лорка, јер се у Лоркиној поезији одржава медитеранска култура и дубља сродност двеју медитеранских поезија.

У последњем цислусу »Афрички мотиви« очуван је песников континуитет интересовања. Прва од песама посвећена је, у маниру А. Шопова, симболици дрвета. Она се зове »Баобаб«. То је »дрво живота« и »храм мртвих«. Слика је саопштена сугестивношћу описа Растка Петровића. »Баобаб« преузима симболику храстова у нашој поезији. Елементарна снага избија из њега, док »суша у последњем билу му удара«. У последњој речи, односно реченици, дрво је изједначено с отаџбином, јер је заштитник и симбол снаге, постојаности, стоицизма, трајности. Све атрибуте свога поднебља нашао је Шопов овде, те се само привидно радња дислоцира, по детаљима и амбијенту који мами и својом егзотиком, док се основна значења преносе, подједнаком снагом, на завичајно поднебље.

О чему год Шопов писао, све се, у крајњој консеквенци, своди на македонски амбијент и македонског човека, као универзум. Особитост паралеле огледа се у субјективности неба и земље, земље која је са људима — један јединствени део, и са друге стране — небо, далеко, недостижно и равнодушно, пука празнина. Киша које нема постаје нов симбол живота и животности. Она има и трансцедентни смисао, као еманација добра (»А кад сунце гране као да гране и рана земље«).

Жена је у афричком поднебљу симбол плодности, лепоте (магије лепоте) и настављач живота. Химнички је интонирана песма »У сну црне жене«. На прагу опасности да своје одушевљење другим и другачијим амбијентом обоји сувишном сентименталношћу и конвенционалном патетиком, Шопов не само да је успешно преодолео ту опасност него често досеже виртуозност у транспозицији животне грађе (оног дела који лиризује и осмисли), па и своју песничку слику, несвакидашње сугестивну, хуманизира на начин који може да послужи као модел у интернационализацији песничких мотива (сличан покушај налазимо и код Матевског у циклусу »Откривање пустиње«). То уједно доказује да није у питању куртоазни гест, него дубоко проживљена и проосећана бура, немир који доноси зреле плодове у алхемији речи:

Сад разумем што не успех да испевам ти ниједну песму
јер си сама песма над песмама.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Луно, црна луно,
не зарасла, неизлечена рано,
неосетно падам и тонем у твој сан
као афричко сунце у океан.
(»У сну црне жене«)

Обнавља се праисконска слика света. После многобројних страдања, обнову живота симболизује игра наrе жене у трансу – »од радости излуђене«. Живот почиње из почетка, у непрекидној игри обнављања:

Пада киша и чудне приче плете
као кад рађа се и плаче прво дете.
(»Жена у ивepнaжу«)

Није ли та вишеструка симболика уједно и симбол саме поезије, њезиног израстања од сентиментално-роматичног до потпуно реалистичког третмана стварности?

________________

1 Осим поменутих, досад су му објављене збирке Стихови о муци и радости, 1952, Слиј се са тишином, 1955, Ветар доноси лепо време, 1957, Небиднина, 1963, Јус-универзум, 1969, и Гатач у пепео, 1970; затим избори поезије: Песме, 1963, Рађање речи, 1966, Предвечерје, Избор, 1968, и Песме, у издању Народне књиге (на македонском и српскохрватском језику), Београд 1974, избор и поговор Георги Старделова (који је припремио и Избор, 1968), превод и препев Сретена Перовића.
________________

* у Портрети Македонски писаца, Обод, Цетиње, 1975
______________________

Радомир Ивановић је аутор монографије Reč o reči: poetika Ace Šopova. Beograd: Novo Delo, 1986.- 172 str., објавељењој на македонском под насловом Поетиката на Ацо Шопов, у издању Македонске ревије, 1986, 188 стр.

_____________________
Студије Радомира Ивановића о стваралаштву A. Шопова:

  • Откривање на убавината : (запис за поезијата на Ацо Шопов). — Разгледи, 1975, XVII, 1-2, стр. 112-126.
  • Откривање лепоте, во Портрети македонских писаца.— Цетиње : Обод, 1975 (Винковци : Искра), стр. 21-32.
  • Откривање лепоте (Запис о поезији Аце Шопова).  Летопис матице српске, 1976, 152, 417, 1, стр. 110/120 [По повод Одбраните дела на Ацо Шопов, во издание на Мисла, 1976
  • Откривање на убавината : за поезијата на Ацо Шопов. — Портрети на македонски писатели. — Скопје : Мисла, 1979, стр. 36-48.
  • Зборот и смислата во поезијата на Ацо Шопов—  Културен живот, 1985, год. XXX, бр. 9-10, стр. 36-40
  • Откривање лепоте – естетска опредељења Аце Шопова”.— Живот, 1986, XXXV, 3-4, стр 366-374
  • Зборот и значењетоТрета програма Радио Скопје, 1986, бр 25
  • Поетиката на Ацо ШоповТрета програма Радио Скопје, 1986, бр 25, стр 237-252
  • Глобалниот систем Небиднина во поезијата на Ацо Шопов.— Развиток, 1986, XXIII, 6-7, стр. 386-393
  • Збор за зборот – Врз поезијата на Ацо Шопов.—  Нова Македонија, 17.05.1986
  • Јесноставни песник тишине – педесет година од прве објављење пјесме Аце Шопова.— Борба, 12-13.07.1986
  • Poetski govor Ace Šopova— Izraz, 1986, XXX, 1-2, str. 40-57
  • Reč i smisao u poeziji Ace Šopova.— Govor dela: studije i ogledi o makedonskoj književnosti/Radomir Jovanović. Beograd: Novo delo, 1986, str. 106-106
  • Зборот и значењетоИзбор од поезијата / Ацо Шопов (избор и предговор: Раде Силјан).— Скопје: Македонска книга, 1987.— стр. 199-220
  • Поетскиот првенец на Ацо Шопов и проблемот на генерирање на литературниот текст“. — Дело 74, 1987, XIV, 6, стр. 511-532.
  • Љубовта, трајна преокупација —  Поетската природа на Ацо Шопов.—  Нова Македонија, 24.10.1987
  • Реч и смисао у поезији Аце Шопова.— Сознајните апекти на книжевноста / XXI и XXII Рацинови средби, Титов Велес, 1984/85.— Титов Велес: Совет на Рациновите средби,  1987.— стр. 26-40
  • Енергијата на поетскиот говор.—  Нова Македонија, 21.09.1994
  • Тишина као извор латантне енергије поетског говора: реторика тишине у делу Аце Шопова и Бранка Миљковића, Кровови, Сремски Карловци, бр.33-34, 1995
  • Поетски првенац Аце Шопова и проблем генерирања књижевног текста.—  Македонске поетске вертикале— Нови Сад: Змај, 2003, стр. 337-354
  • Филозофија и психологија стварања Аце Шоповаin Животот и делото на Ацо Шопов.- Скопје: МАНУ, 2005
  • „Поет и профет Ацо Шопов“ (студија посвећенa поетском алегоризму и трансформацији симбола у циклусу „Молитви на моето тело“) / најављен на Научној конференцији Међународног семинара за македонски језик, литературу и културу у Охриду (половином августа 2003. године)/ да се провери

________________________

Прочитајте друге студије и критике о стваралаштву Аце Шопова

У Читаоници Лирског дома Аце Шопова налази се и избор његових разговора и чланака.