This post is also available in: Macedonian

Говор симбола

Ацо Шопов: Песна на црната жена, Мисла, Скопље, 1976

Миодраг Друговац

Још од Небиднине (1963), па и од неких песама у збирци Ветар носи, лепо време (1957), стих Аце Шјопова је, истовремено, празнично слово душе и свечаност интелекта, рефлекс једне модерне мисаоности у којој се људска драма препознаје као субјективна и колективна историја у току, као један застрашајуће трагичан мит данашњице, за чије су откривање и упознавање недовољна, будући да су неадекватна, средства традиционалних поетика. Душевност и интелектуалност се код овог песника, наиме, не искључују и кад у појединим песамама очевидно надвладава нека од њих: једном са тенденцијом да се необлигатним поетичким варијацијама рационализује чувствени мотив, да се он десубјективизује свешћу о универзалности небиднина људског трајања; други пут са стремљењем што изразитијег осамостаљења те осећајности у структури стиха као примарног идејно-уметничког корелатива, иако је тешко наћи примере којима се може „без икаквих резерви да илуструје овај поетички правац у данашњем песништву Аце Шопова. Зато су генерализације, чини се, најмање препоручљиве, без обзира шта се њима хоће да потенцира и колико их је могуће схватити са тачке гледишта једне аналитичке елаборације законитости, тј. међузависности, унутрашњих слојева или структурних специфичности ове поезије, свакако једне од најособитијих, а јамачно и најсложенијих, у целокупчом македонском песништву.

Најбоља илустрација реченог су управо песме из најновије збирке Песма црне жене Аце Шопова, за коју је овај песник и академик добио високу награду. „Браћа Миладиновци“ на овогодишњим Струшким вечерима поезије. Састављена од три, тематски и стилски једнородна циклуса — „Жена у ивернажу“, „Загледан у океан“ и „Светлост робова“ — тако да се има утисак како су циклуси, у ствари само поједина поглавља једне исте веома конкретне песничке структуре, поеме, збирка доказује целисходност овог поетичкот курса, илуструјући бројним примерима да иза благих струја и резонанса једнот делотворног интелекта увек бдију чежњиве очи словенски широке и људски узнемирене душе, да се проблем песничког обрасца не решава само једним од два на први поглед супротстављена искуства и да је тај проблем утолико, нерешивији уколико режим једног искуства наметне песми своја правила естетског усаглашавања са њеним мотивским обележјима, итд.

У ствари, код песника, тј у песми, надвладава свест да историјска метафизичка судбина у регионалним и надрегионалним оквирима постаје лирски блиска, читљива и уверљива за једног модерног читаоца, саме уколико је чувство, депатетизовано и емфаза замењена једном колико дубинскем толико и ненаметљивом мисаоношћу која у најбољим примерима као да има исходитште у исконској мудрости — да је, наиме, човек рођен да истраје загледан у пространу морску пучину, као у пучину живота, са опасностима и убеђењем, истовремено, да их је могуће савладати, препознавајући се као човек на томе ходу по опасностима и региструјући их у себи, он их преображава у својеврсну енергију свога трајања. Надаље, та нам мудрост дискретно сугерише да су у ово „време, данас, заиста избрисане границе љубави и угрожености, због чега је универзум песме јамачно непотпун и не одражава истинску човекову ситуацију уколико је лишен свести о заједништву, лишен могућности препознавања орфејског и трагичног у људским судбинама без обзира на њихову географску лоцираност, расне, социјалне или неке друте спепцифичности.

Одатле утисак да су ови, тзв. афрички мотиви у новој поезији Аце Шопова, заиста то једино што се тиче спољних обележја: један збир, рекао бих — један систем нових симбола у којима куца велико срце Човека, а изнад свега, несумњиво, једног таквог човека у чијој су лирској судбини оличени и немир и исконска жеђ да, упркос искушењима смањује растојања између себе овдашњег и себе на неком другом крају света, као између себе данашњег и себе јучерашњег и сутрашњег! Крећући се трагом светлосних емисија свести о томе човеку, тим претежно новим симболима сублимно и речито преносећи нам филозофију време-просторне размеђености, али такође и нераскидљивости мостова међу људима, Шопов ни једног тренутка не заборавља да је душа та загонетка од које почињу да се плету мреже свакојаких тајни о човековој судбини, а уједно је и трансмисија, највибрантнији лирски инструмент без чијег би звука песма бесумње остала лишена свог елементарног сигнала човечности.

Иако дискретно, на један дуго усавршаван и усавршен песнички начин, чежња за рељефом родне груде је наслутљива на пример у песми „Молитва за сињарката — моја наречница“. Тако, од првог акорда, од наслова збирке, до последњих њених каденци које су и ритмички и фонички и садржински у функцији овог лирско-контемплативног, структурно веома хармонизованог летописа неименованог, али лако препознатљивог и интимно блиског јунака ове поезије, јунака који је час мањи а час већи од окена, носећи се са њиме и у себи као са својом небиднином! А она је и жена, и земља, и реч, и судбина: крик пред амбисом непостојања, чежња из даљине за најдражим ликом или крајоликом, идеал за којим се жуди као у магновењу себепрепознавања у човековој радости и тузи на било коме земљином упореднику… Не треба посебно наглашавати да је тај идеал и, естетски пројектиран и етички димензиониран у мери једне песничке даровитости за коју критеријум обнове стиха представља врховно начело.

Али, ако се трага за основним симболним значењем ових песама, које је уједно и њихов хуманистички и филозофски лајтмотив, несумњиво је да се оно не налази толико у стиховима о човеку и океану, што нас рефренски, једном очигледном мисаоном инверзијом, позивају на размишљање у песми „Загледан у океан“ („Океанот е огромен, а човекот мал“, односно „Човекот е огромен, океанот мал“), колико у стиху „Откривајќи ја родината да го открие светот“, чији филозофски корелатив а не антипод представља стих „да ја открие родината откривајки го светот“ — у песми „Догађај на језерској обали“.

У ствари, све што се догађа у овим песмама Аце Шопова, догађа се на двема при видно различитим иако стварно удаљеним обалама — океана и језера, а човек је оса сваког од тих догађаја и тај је човек увек један те исти, само су његове чежње наоко друкчије нарави, једном га носећи преко океана ка језеру, а у другој прилици преко језера ка океану! И све је ту, на једном месту: и реквијемски звук са понора сазнања о ништавилу, јер је пролазност општа и незаустављива; и нежна кантилена у руху једног љубавничког предавања оном телу што је црна маслина; и нешто галактичко, уочено под небом и пред океаном на афричкој обали, али исто тако — и не само асоцијацијама и претпоставкама — као преписано из историјског и судбинског летописа Македоније, јер и Штип (у Македонији) и Жоал (у Африци) имају „исти љубави, исти бранувања и исти поетски маки и сонувања“.

Цела једна филозофија егзистенције, са својим митским и метафизичким бојама и сазвучјима, са лирским суптилитетом једне изванредне и тако речите изнијансираности, подсећа на себе у овим стиховима о муци и радости, и небиднинама, што је и израз поетског континуитета Аце Шопова а, истовремено, крупан закорачај даље од претходнот песничког искуства. Уједно с тим и једно необично самосвојствено заокружавање читавог једног стваралачког циклуса којег зачиње Небиднина а крунише Песма црне жене.

__________________
Чланак је објављен у листу Борба, 20.11.1976, стр. 12. Ради се о српскохрватски преводу текста Празнично слово на душата, свеченост на интелектот.