This post is also available in: Macedonian Croatian Bosnian
Na Gramos – zbirka stihova Ace Šopova*
Dimitar Mitrev
U novoj zbirci stihova Ace Šopova, Na Gramos, obrađena je tema o herojskoj borbi slobodarskog grčkog i makedonskog naroda iz Jegejske Makedonije, o njegovoj potresnoj tragediji koju je doživeo za vreme i posle izdaje onih za koje se smatralo da treba da budu predvodnici naroda koji se digao na ustanak za svoju slobodu i nezavisnost.
Pesnička razrada ovakve teme aktuelne i značajne – često krije u sebi opasnost zapadanja u publicistiku u stihovima, u lažan patos i praznu retoriku. To je najčešća pojava kod onih pesnika koji počinju sa socijalnom tematikom ili kada se idejnost pesnika javlja samo kao etiketa, spoljnje obeležje, koje treba po svaku cenu da legitimiše njegovu idejnu pripadnost. Od takve opasnosti spasena je u značajnoj meri poezija Ace Šopova u njegovoj poslednjoj zbirci.
U svojoj novoj zbirci Aca Šopov sledi nesumnjivo svoj pesnicki put, započet i odreden njegovim prvim pesmama sa tematikom iz Narodno-oslobodilačke borbe – put u kome su socijalni motivi u centru njegove stvaralačke pažnje. Može se reći da Šopov crpi isključivo motive iz revolucionarne savremenosti svoga naroda. Čak i onda kada pokušava da tretira izrazito lične, intimne motive, on se ne odvaja od socijalnog tona kao osnovnog u njegovom pesničkom stvaranju. Ali u tome je Šopov daleko od svakog prilagođavanja, od svakog konjukturalnog odnosa prema aktuelnoj tematici, koja proizilazi iz nove stvarnosti. Prilaženje društvenim motivima kod njega je uvek u neposrednoj zavisnosti od njegovog shvatanja sveta, od idejnih i pesničkih impulsa njegovog pesničkog stvaranja, koje odlikuju lirizam – intiman i neposredan odnos prema životu. U tom smislu njegov pesnički temperamenat je potpuno potvrđen – linijom jake emocionalnosti i lirske patetike. Zbog toga idejnost u poeziji Šopova dolazi ne didaktičkim putem, već preko jasnih i ubedljivih umetničkih slika, preko konkretnih i jednostavnih doživljaja i misli, što znači da je ta idejnost unutrašnji kvalitet njegove poezije. Ne bi moglo ni biti drukčije u poeziji koja se stvara pod dejstvom najneposrednijeg doživljavanja i u kojoj su intelektualističke preokupacije nepoznat elemenat.
Usko gledano poema „Na Gramos“ nema formalne kvalitete jedne poeme. Njene pesničke odlike nisu u njenim epskim kvalitetima – u razvijanju fabule i oblikovanju događaja i likova, već u lirskoj živopisnosti pojedinih stihova, u njenom elegično-satiričnom tonu. Autor je počinje kao poemu, uzima ličnosti koje treba da pokreću radnju: otac, majka, sin ali ubrzo napušta elemente epa i fabule i prelazi na formu koja mu je svojstvena i poznata; poema se nastavlja lirskim pesmama, ili određenije – lirskom ispovešću i obraćanjem majci. I upravo u ovim lirskim delovima poeme „Na Gramos“ leži i njen uspeh, baš je oni čine retkom pojavom u novoj makedonskoj lirici i znače nesumnjivi napredak i uspon u pesničkom razvitku njenoga autora.
Za razliku od nekih ranijih pesama Ace Šopova u kojima se, i pored jasnog lirskog osećanja i neposrednog intimnog odnosa prema obrađenoj aktuelnoj temi, ispoljava izvesna stihijnost, naivni entuzijazam u borbenom patosu, a mestimično i gruba jednostavnost misli – stihovi u poemi „Na Gramos“ ispevani su u znaku neposrednog izrazitog lirizma i jednostavne ali sjajno produbljene sintetizovane misli. Zbog toga, iako ne iznosi konkretne događaje iz borbe narodnih masa u Grčkoj i Jegejskoj Makedoniji sa svima manifestacijama masovnog herojizma, iz preživljene potresne tragedije sa izdajničkim epilogom osećamo jasno i ubedljivo da je pesnik zahvatio ono najbitnije i po jednoj i po drugoj liniji: perspektivnost u borbi i u borbenoj uverenosti revolucionarnih masa u Jegejskoj Makedoniji, izraženu u sugestivnom i konkretnom lirskom zanosu:
A mislevme
nie –
ke izgreat zori,
sonuvani dolgo
od naši
i Grci,
zbratimeni site
od more
do more,
narodite v ljubov
ke sogreat srce…
(IV pesma)
Narodno prokletstvo prema izvršiocima izdaje koji su, ostajući od početka do kraja verni svojim naredbodavcima i njihovim direktivama za likvidaciju opštenarodne borbe za slobodu i nezavisnost, izneverili svoj vlastiti narod, dato je u poemi sa kategoričnošću lirskog imperativa:
Pameti go,
majko,
svoj krvav zločin:
so otrova zmijska,
bez milost,
ko zveroj,
ja ubija našta
v idninata
vera!
(IV pesma)
A jedina uteha naroda u teškoj tragediji – ljubav i vera u slobodnu makedonsku domovinu, da će ona primiti pod svoj krov jegejske sinove progonjene i izbegle ispred terora monarhofašista i Zaharijadesovih bandita izražena je u retkom lirskom pejsažu slobodne domovine:
Cekaš vo kraišta sini,
kaj pesni traktorni grmat,
kaj cela zemlja, činаm,
v sončeva plisnala srma…
Cekaš vo nekoe selo
v kukjuče zadružno, belo,
kaj žita zlatesti klasat
i mirno, prsnati v gora,
stadata zadružni pasat.
Cekaš… i sekoja večer,
stivne li seloto v počin
i mrak go nadvasa temen,
ti tažni upivaš oči
v dalečni planini nemi,
i trpneš v misli – jata,
vo želbi da se vratam!
(II pesma)
Poema „Na Gramos“ je poema o masovnoj revolucionarnoj borbi naroda koji je prvi pošao u borbu za svoje oslobođenje i pоslednji napustio borbene položaje. Ova poema o preživeloj teškoj nacionalnoj tragediji iznosi pravi odnos naroda prema borbi koju je vodio, i time u isto vreme pretstavlja i snažnu optužbu protiv onih koji su izdali tu borbu i koji su od početka do kraja odigrali sramnu ulogu žalosnih oruđa informbiroovske kontrarevolucije u nacionalnim i međunarodnim razmerama. I zato čitajući ovu poemu osećamo glas pesnika koji živi sa borbama i nevoljama svoga narodą čiji je on ne samo pesnik, već odan sin i borac za njegovu pravdu. A to je nesumnjivo dokaz neposrednosti, intimnosti i idejnosti socijalnog lirizma ovih stihova. Ali ova odlika, koja poemu čini uspelom za pesnika i za makedonsku liriku, dobila bi kad bi se uklonila neka ponavljanja, kao što je slučaj u početku treće i četvrte pesme, koja ne pretstavljaju ništa novo kako u kompoziciji, tako i u lirskoj emotivnosti poeme.
Idući za sprovođenjem spomenutih triju idejnih elemenata u poemi, pesnik zamišlja ostale četiri pesme iz ove zbirke kao potrebnu dopunu sadržaju same poeme. U njima on teži da do krajnje intimnosti i ljudske neposrednosti produbi misao da poraz u borbi narodnih masa u Grčkoj i Jegejskoj Makedoniji nije poraz njihove revolucionarne istrajnosti, već njihovih kontrarevolucionarnih predvodnika. Pri tome pesnik hoće da nedostatak fabule i epskog elementa u poemi upotpuni konkretnim momentima iz poslednjih borbi i prelaza boraca i njihovih bliskih u slobodnu makedonsku domovinu. I ukoliko je sačuvan lirski dinamizam poeme, ukoliko se sledi njena emotivna i misaona neposrednost i skladnost, utoliko je postignuta u nekim stihovima ona napregnutost u raspoloženju boraca i izbeglica i napetost u samoj atmosferi borbe i bekstva, kao što je to na primer u stihovima:
Za mig togaš
v silen ogan
kartečnica luta pisna,
i v mir ladna
mesec padna,
raskrvaven v grankl visna.
(Edna večer vo granično selo)
Jednim psihološkim istinitim i neposrednim humanističkim odnosom, makar i fragmentarno, izraženo je u pesmi „Vo korijata“ noćno bekstvo majke koja je izgubila muža u poslednjim bojevima i sada sa nejakim detetom žuri preko granice u slobodni kraj.
Ali težeći da postigne krajnju intimnost i čovečnost osećanja i misli, u nekim pesmama Šopov zapada u previše visok i donekle banalizovan, sentimentalan ton i akcent u iznošenju momenata iz tragične sudbine jegejskih izbeglica. Uneta su i neka gotovo sasvim nepotrebna i neopravdana, bezizlazna u tugovanju i apatičnosti, razmišljanja i to u pesmi koja završava jednom konkretno utvrđenom perspektivnošću: jegejski mučenici naći će spas u saživljanju sa stvarnošću slobodne Makedonije. Iako u pesmi „Svetulki“ koja završava poklikom „v noć sončev odime svet“, nasuprot takvom perspektivno jasnom završetku, stoji jedna sasvim bezizlazna po svome apatičnom raspoloženju strofa:
Mislevme dvajcata nekako prosto,
čekavme proleten den,
a sega, malečok, se mi e dosta,
neli sme tugjinski plen?
Ovakvim meditacijama koje u odgovarajućoj situaciji i psihološkom raspoloženju mogu da se dopuste i opravdaju, umanjuje se postignuti efekat već utvrđenog principa pesnikovog optimističkom odnosu naroda prema spasenju koje očekuje jegejske izbeglice u slobodnoj bratskoj zemlji, koja je na delu dokazala svoje aktivne simpatije prema njihovoj herojskoj borbi. Podvlačeći pravilno upravo to kao jedinu svetlu perspektivu u poemi, Aco Šopov ostaje veran aktivnom borbenom principu svoje poezije uopšte. Ali skrećući linijom takvih i sličnih meditacija razvođene i donekle plačne sentimentalnosti, koja najviše dolazi do izražaja u pesmi „Kraj granična megja“, on unosi u svoju liriku za nju nesvojstvene emotivne elemente i u isto vreme se odvaja od njenog opšteg borbenog načela. Zasad ovo skretanje ne pretstavlja neku ozbiljnu opasnost za doslednost u pesničkom razvitku Šopova, ali mi se čini da je blagovremeno signaliziranje i potrebno i opravdano.
Opšta ocena nove zbirke stihova Ace Sopova bila bi nepotpuna kad se ne bi istaklo ono što je u njoj novo, a to je izrazita stvaralačka akcentuacija i mogućnost za potpuno samostalni pesnički razvitak. Dokaz za to je likvidiranje nekih osnovih slabosti iz njegovih ranijih pesama. U njima su se često mogli sresti i naturalistički elementi i pojedina publicistička i retorička zastranjivanja i izvesna nesamostalnost u izboru teme u nekim pesmama i pojedinim stihomivima. U odnosu na sve ove ranije slabosti Aco Sopov je potpuno svoj u ovoj najnovijoj zbirci koja potvrđuje da ima uslova da se potpuno pesnički razvije. Ali da bi se to što pre ostvarilo, potrebno je da se ukaže na neke slabe strane njegove ranije poezije koje se provlače i u ovoj novoj zbirci.
Aco Šopov je još uvek jednolik i u sadržajnoj i u kompozicionoj razradi većine svojih pesama. U njima on gotovo uvek počinje sa obraćanjem nekome, obično najbližim ljudima, i razvija stihove u obliku pisma, koji inače odgovara njegovom intimnom lirizmu, a to sužava i čini jednoličnim njegov pesnički izraz. Svakako, njegove pesme – ispevane u obliku pisma i razgovora – ubrajaju se u najbolje, a lirsko ispovedanje kod njega je vrlina. Ali zbog jednoličnosti u izražavanju neposredne emotivnosti i neposrednog odnosa prema stvarnosti, u nekim pesmama prelazi u šablon. S druge strane, zbog njegove želje da što brže izrazi neposredno doživljeno, u nekim stihovima nije jasna konkretna misao i nema dovoljno umetničke kontrole izražajnih sredstava. To se ispoljava najčešće u dopuštanju kliširanih mesta ili primitivizama, kao: „zemlja sveta“, „pčenica zlato“, „v srce te čuvstvuvam“, „podvig smel“ i dr., a ponegde i u sklonosti ka najopštijim i nejasnim simbolizacijama: „sonuval višnova zora“, „vihor go potfatil v Solun“ i dr. I kada se takvi izrazi sreću uporedo sa živim slikama koje izbijaju iz pravog pesničkog oduševljenja, iz neposrednog odnosa prema stvarnosti i intimnog usvajanja socijalnog motiva – ovih najtrajnijih osobina poezije Ace Šopova – napori za postizavanje što raznovrsnijeg sadržajnog i kompozicionog prilaženja i jedne produbljenije umetničke kontrole u odnosu na izražajna sredstva pretstavljaju neophodan korak ka potpunoj afirmaciji ove poezije koja odiše mladošću našeg današnjeg života.
_______________
* Tekst je objavljen u beogradskom listu Književne novine, 19.05.1950
_______________
Drugi književni portreti A. Šopova
O stvaralaštvu A. Šopova, na makedonskom i na drugim jezicima
U Čitaonici Lirskog doma Ace Šopova nalazi se i izbor njegovih
pesama
rukopisa
prevoda sa stranih jezika
razgovora i članaka
citata