This post is also available in: Macedonian French Spanish German Russian English Slovenian Croatian Bosnian Albanian Bulgarian Italian

Ацо Шопов: кратка биографија

Рођен у Штипу, 20. децембра 1923., македонски песник Ацо Шопов сматра се једним од назначајнијих на простору југоисточне Европе и зачетником модерне у македонској поезији.

Детињство је провео у свом родном граду, са браћом Димитром (1920-1972) и Бориславом (1927-1996), са оцем Ђорђем (1893-1944) и са мајком Костадинком (1897-1942), која му је пренела љубав према поезији и песнички дар.

”Стоглаво чудовиште” – како га је крајем живота сам песник назвао, његово детињство је прошло под знаком болести. Није имао више од 11 година, када је морао сам да се брине о парализованој мајци и о млађем брату, док је старии био послан у Призренском Семинару, а отац вечито отсутан.

То вероватно објашњава зашто су призрак болести и смрти, ”грозомор”, туга и усамљеност општеприсутни у његовој поезији још од првих стихова написаних у школским свескама, кад је имао 14 година.

Као гимназијалац, Ацо Шопов је био активиста у СКОЈ-у, а 1943 год., ушао је у народноослободилачку борбу као борац Треће македонске бригаде. У рату, двадесетгодишњи Ацо  је изгубио своју прву љубав, Веру Јоцић (проглашену после рата за народног хероја), којој је посветио чувену песму ”Очи“.

Своју прву збирку поезије, Песме, објавио одмах након рата, 1944 године. Ова прва књига македонског аутора, на македонском језику, објављена је у Београду, у издању ”Младог борца”.

Након рата Ацо Шопов завршио је гимназију у  свом родном граду и отишао је у Скопље, где је дипломирао на Филозофском факултету (Одсек чисте филозофије). Био је уредник књижевних часописа и новина Нови дан, Млади борац, Будућност, Хоризонт, Савременост, као и главни редитељ сатиричног часописа Остен, у коме је сваке недеље објављивао по једну песму о македонским писцима, књижевним критичарима, и осталим новинарима и уметницима који су одговарали тадашњој југословенској норми  ”ЈУС”. 1968 год., објавио је збирку Јус Универзум.

Ти исти критичари, писци и новинари су, петнаестак година раније, жустро реаговали на његове збирке Стихови о радости и муци (1952) и Слиј се с тишином (1955), о којима се сада сматра да су направиле историјски помак у македонској поезији. Вероватно су баш због тога у своје време изазвале жестоке расправе о ”интимизму”, у македонским књижевним круговима.

Упркос критикама и императивима социјалистичког реализма,  Ацо Шопов је остао веран својим идејама, упорно градећи свој аутентични поетски универзум. „Ја спадам у песнике који су остали верни себи од првих песничких покушаја до зрелих радова“, изјавио је Шопов у једном разговору са Ненадом Радановићем (1978). „Ниједан књижевни ветар није успео ме прекрије с туђим плаштом који би био у супротности са мојом песничком природом. Ти ветрови су ме исправљали и доводили до све потпунијег поетског изражаја, али ме нису отклонили од пута по којем ходам.“

Почевши од своје прве књиге, Песме, па све до последње, Дрво на брду, објављене две године пре смрти, Ацо Шопов није престао градити темеље једне одлучно савремене поезије, која се ослања на родној земљи само како би је уписао у катастар света. То је поезија која успева да уједини, у једном истом интимном искуству, личне доживљаје песника, историју његове земље и судбину човечанства.

За свог живота Ацо Шопов је објавио дванаест оригиналних песничких збирки, осам књига одабраних песама на македонском и десет на страним језицима. Од 1982. године, број његових књига (збирке изабраних песама) на македонском и на страним језицима непрестано расте.

1967. године, Шопов постаје један од оснивача Македонске академије наука и уметности (МАНУ). Три године касније, добија награду АВНОЈ, највише југословенско признање у области науке и уметности.

После дугих година проведених у свету новинарства и издаваштва, Ацо Шопов је 1971. године постављен за амбасадора Југославије у Сенегалу. Спријатељио се са председником песником Леополдом Седаром Сенгором, од којег је на македонском превео велики избор песама. 1975. године Сенгору је дедељен Златни венац Стушких вечери поезије, највише одликовање овог међународног фестивала који се сваке године одржава на југу Македоније и који је петнаестак година раније основао сам Шопов са неколико његових колега.

Боравак у Сенегалу инспирисао је Песму црне жене, збирку поезије која му је донела награду „Браћа Миладинови“ на Струшким вечерима поезије у 1976. години. Ацо Шопов је 1975. године именован за председника Комисије за културне везе са инострантвом Републике Македоније. Али, само три године касније болест, коју је наслућивао у песмама, приморала га је да се повуче из активног живота.

Отац Владимира, рођеног 1948. године из брака са Благородном, и превремено преминуог у јануару 2000. године, и Јасмине, рођене 1960. године, из брака са Светланом, Ацо Шопов је доживео рођење његових унука Александра и Леонарда. Али није дочекао Милу и другог Александра. После дуге болести, преминуо је 20. априла 1982. године у Скопљу.

Фотографије на овој страници (са изузетком карикатуре која припада Друштву писаца Македоније) могу се преузети и репродуковати уз обавезно напомињање копирајта: © Ацо Шопов – Поезија.