Ацо Шопов: кратка биографија

Рођен у Штипу, 20. децембра 1923., Ацо Шопов је један од назначајнијих песника на простору југоисточне Европе. Сматра се зачетником модерне у македонској поезији.
Детињство је провео у свом родном граду, са браћом Димитром (1920-1972) и Бориславом (1927-1996), са оцем Ђорђем (1893-1944) и са мајком Костадинком (1897-1942), која му је пренела љубав према поезији и песнички дар.

”Стоглаво чудовиште” – како га је крајем живота сам песник назвао, његово детињство је прошло под знаком болести. Није имао више од 11 година, када је морао сам да се брине о парализованој мајци и о млађем брату, док је старии био послан у Призренском Семинару, а отац вечито отсутан.

То вероватно објашњава зашто су призрак болести и смрти, ”грозомор”, туга и усамљеност општеприсутни у његовој поезији још од првих стихова написаних у школским свескама, кад је имао 14 година.

Као гимназијалац, Ацо Шопов је био активиста у СКОЈ-у, а 1943 год., ушао је у народноослободилачку борбу као борац Треће македонске бригаде. У рату, двадесетгодишњи Ацо  је изгубио своју прву љубав, Веру Јоцић (проглашену после рата за народног хероја), којој је посветио чувену песму ”Очи“.

Своју прву збирку поезије, Песме, објавио одмах након рата, 1944 године. Ова прва књига македонског аутора, на македонском језику, објављена је у Београду, у издању ”Младог борца”.

Након рата Ацо Шопов завршио је гимназију у  свом родном граду и отишао је у Скопље, где је дипломирао на Филозофском факултету (Одсек чисте филозофије). Био је уредник књижевних часописа и новина Нови дан, Млади борац, Будућност, Хоризонт, Савременост, као и главни редитељ сатиричног часописа Остен, у коме је сваке недеље објављивао по једну песму о македонским писцима, књижевним критичарима, и осталим новинарима и уметницима који су одговарали тадашњој југословенској норми  ”ЈУС”. 1968 год., објавио је збирку Јус Универзум.

Ти исти критичари, писци и новинари су, петнаестак година раније, жустро реаговали на његове збирке Стихови о радости и муци (1952) и Слиј се с тишином (1955), о којима се сада сматра да су направиле историјски помак у македонској поезији. Вероватно су баш због тога у своје време изазвале жестоке расправе о ”интимизму”, у македонским књижевним круговима.

Упркос критикама и императивима социјалистичког реализма,  Ацо Шопов је остао веран својим идејама, упорно градећи свој аутентични поетски универзум. “Ја спадам у песнике који су остали верни себи од првих песничких покушаја до зрелих радова”, изјавио је Шопов у једном разговору са Миодрагом Павловићем (1969). “Ниједан књижевни ветар није успео ме прекрије с туђим плаштом који би био у супротности са мојом песничком природом. Ти ветрови су ме исправљали и доводили до све потпунијег поетског изражаја, али ме нису отклонили од пута по којем ходам.”

Почевши од своје прве књиге, Песме, па све до последње, Дрво на брду, објављене две године пре смрти, Ацо Шопов није престао градити темеље једне одлучно савремене поезије, која се ослања на родној земљи само како би је уписао у катастар света. То је поезија која успева да уједини, у једном истом интимном искуству, личне доживљаје песника, историју његове земље и судбину човечанства.

De son vivant, Aco Šopov a publié douze recueils de poésie, huit livres de poèmes choisis en macédonien, et dix en langues étrangères (dont deux en français). Depuis 1982, le nombre de livres de poèmes choisis en macédonien et en langues étrangères ne cesse d’augmenter (voir sa bibliographie complète).

En 1967, Šopov est devenu l’un des membres fondateurs de l’Académie macédonienne des sciences et des arts (MANU). Trois ans plus tard, il a reçu le Prix AVNOJ, la plus haute distinction yougoslave dans le domaine des sciences et des arts.

Après de longues années passées dans le monde du journalisme et de l’édition, Aco Šopov a été nommé ambassadeur de Yougoslavie au Sénégal, en 1971. Il s’est lié d’amitié avec le président-poète Léopold Sedar Senghor, dont il a traduit en macédonien un important choix de poésies. En 1975, Senghor a reçu la Couronne d’or des Soirées poétiques de Struga, la plus haute distinction de ce festival international qui se tient chaque année au sud de la République de Macédoine et qui avait été fondé une quinzaine d’années plus tôt par Šopov lui-même avec quelques-uns de ses confrères.

Le séjour au Sénégal a inspiré à Šopov Poème pour la femme noire, un recueil de poésie qui lui a valu le Prix « Frères Miladinovi » aux Soirées poétiques de Struga de 1976. De retour dans son pays natal, en 1975, Aco Šopov a été nommé président de la Commission pour les relations culturelles avec l’étranger de la République de Macédoine. Mais, à peine trois ans plus tard, la maladie, tant pressentie dans ses poèmes, l’a obligé à se retirer de la vie active.

Père de Vladimir, né en 1948, du mariage avec Blagorodna, et décédé prématurément en janvier 2000, ainsi que de Jasmina, née en 1960, du mariage avec Svetlana, Aco Šopov aura eu la chance de voir, vers la fin de sa vie, la naissance de ses petits-enfants Aleksandar et Leonardo. Mais il n’a pas connu Mila et le deuxième Aleksandar. À la suite d’une longue maladie, il est mort le 20 avril 1982, à Skopje.

Les photos de cette page (à l’exception de la caricature qui appartient à la Société des écrivains de la Macédoine) peuvent être téléchargées et reproduites avec la mention obligatoire : © Aco Šopov – Poesis